Есеји Љубомира Симовића

Александра ТОМИЋ
Универзитет у Новом Саду
Филозофски факултет
Катедра за српску књижевност, III циклус студија
sandra-tomic@hotmail.com

Сажетак: У раду који следи бавила сам се есејистиком Љубомира Симовића. Заправо, посматрала сам есеје који су објављени у Дуплом дну. Детаљно сам се бавила есејима који се тичу Јована Дучића, Лазе Костића, Момчила Настасијевића и Миодрага Павловића. Анализирала сам на који начин Љубомир Симовић чита ове песнике, као и то на који начин оваква размишљања бивају кључ за читање поезије и драме Љубомира Симовића.

Кључне речи: есеј, језик, стих

Есеји Љубомира Симовића су објављени у књизи Дупло дно, која је доживела три издања, са сваким следећим издањем Симовић је допуњавао пређашње есеје. Прву књигу есеја Симовић штампа 1983, и тада је ова књига обухватала десет текстова. Симовић је допунио Дупло дно 1991. са још једанаест текстова, да би коначно издање из 2001, oбухватало тридесетједан текст. Симовићеви есеји се лако могу довeсти у везу са његовом поезијом и драмом, као што нам и саме теме којима се овај аутор бави могу бити кључ за читање Симовићевог дела. Наиме, Симовић се пре свега бави српском књижевношћу, тачније поезијом и драмом, којима се подробније и детаљније бави него прозом. Пишући есеје Симовић бира теме о којима је доста писано, читалац чак може да помисли како су то теме о којима је већ све речено. Међутим, Симовић те и такве теме третира на посебан начин. Пишући о таквим темама осветљава дело или одређеног аутора на нов начин или начин на који до сада нисмо навикли. Добар пример за ово јесте есеј који се тиче целокупне поезије Јована Дучића. Веома нетипичан наслов овог есеја Лирски јунаци Јована Дучића или пут у ништавило буди читаочеву знатижељу и омогућава сагледавање Дучићевог дела из перспективе на коју нисмо навикли и која је апсолутно другачија од свих ранијих оцена и вредновања Дучићевог дела. Управо оваквим поступцима се служи Симовић када пише и размишља о српској књижевности.

Распон Симовићевих интересовања је веома широк, почев од народне поезије Филипа Вишњића, преко Јефимије, закључно са поезијом наших савременика. Симовића у овим редовима, пре свега, занима књижевност, у одређеној мери се дотиче и биографских чињеница аутора о којима пише, као што је случај у есеју о Лази Костићу, али само у оној мери у којој су биографски моменти неодвојиви од ткива поезије тих и таквих аутора. Најчешће Симовић бира „школске теме“ које осветљава у највећој мери са становишта књижевности. Наравно Симовићеви есеји јесу превасходно окупирани књижевношћу, међутим у њима се веома лако запажа ерудиција овог превасховно песника, јер се одређени књижевни феномени тумаче и кроз модерну философију, те се у њима често спомињу Јасперс и Кјеркегор и њихови системи мишљења али и психологија, пре свега Фројда и Јунга, увек актуелних.

Освртом на садржај Дуплог дна читалац лако увиђа да се Симовић, пре свега, бави српском књижевношћу, међутим, српске ауторе и дела Симовић тумачи и у интертекстуалном кључу али и у дијалогу са светском књижевношћу. На овај начин се може издвојити читава лепеза светских песника, прозних и драмских писаца, којима Симовић кроз ове есеје поклања посебну пажњу.

Што се тиче Симовићевог стила у есејима, он је веома сличан стилу који нам је познат из поезије и драме овог ствараоца. Овде, пре свега, мислим на речитост и јасноћу које су одлика овог песника. Есеји су фрагментирани, дакле, издвојене су краће целине које обично третирају одређен проблем о коме говори. Управо овакав концепт есеја чини Симовићеве есеје лако читљивим и разумљивим. На тематском плану, такође, постоје сличности које повезују све ове есеје, као што сам већ поменула Симовић се бави поезијом и драмом. Даље, код сваког песника о коме пише детаљније анализира језик, стих, структуру стиха, такође сваки песник и његово дело се доводи у везу са традицијом и са модерношћу, али и односом према наслеђу и религији, те су ови моменти значајни у вредносном суду које Симовић даје за своје претходнике и савременике.

Такође је веома важно приметити да су Симовићева интересовања и подручја анализе веома широка али да Симовић упркос томе све ауторе, или бар већину, на неки посебан начин доводи у садејство или везу. Наиме, пишући о Кодеру и његовом специфичном језичком изразу, Симовић се осврће и на специфичност израза Лазе Костића, Доситеја Обрадовића, као и Момчила Настасијевића, и тиме ауторе које је појединачно анализирао доводи у једну раван.

Y овим есејима, смело ћу приметити, осећа се и дух Симовићеве поезије. Заправо, кроз реченицу која је јасна, штавише, кристално јасна и прозрачна, језик који је бритак, жустар, осећа се и Симовићева потреба за набрајањем, сликом света која влада у његовом поетском свету, те ове есеје боји једном посебном, на моменте веома топлом, интимном атмосфером. Читајући есеје, стекла сам утисак да се Симовић веома вешто клонио оцењивања дела о којима говори. Сматрам да је то чинио из једног посебног разлога. Заправо, склона сам да верујем да је Симовић писао управо о оним ауторима, како песницима тако и драмским писцима, које је сматрао за најбоље у српској књижевности. Управо из тог разлога је избегавао посебно истицање свог вредносног суда, јер није желео да његови есеји буду глорификација аутора о којима пише. Такође, Симовић, као што сам на више места већ истакла, бира оне ауторe који су значајни за његово дело и које на неки начин доживљава као своје претходнике, те би стога наглашавање позитивне оцене било сувишно. Није с горега поменути да Симовић као и његови савременици: Павловић, Христић, Лалић за разлику од изразитог антитрадицијског кључа који је био на снази у времену у коме исти стварају, категорично бирају традицију, и то не само српску традицију као такву, већ традицију у ширем антрополошком значењу. Више о овоме ћу рећи преко Симовићевог есеја о Павловићевом песништву, у коме се Симовић бави овом проблематиком. Симовићеви есеји су нам двоструко значајни, јер нам с једне стране осветљавају сама дела и ауторе којима поклања пажњу, док нам с друге стране умногоме помажу да разумемо, и ако субјективно могу закључити, више волимо Симовићеву поезију јер је разумемо као засебан ентитет, што она свакако јесте, али је разумемо и кроз одређену и пажљиво бирану традицију и књижевни израз. У наставку рада ћу посебну пажњу посветити Симовићевим есејима из Дуплог дна, односно детаљније ћу се бавити есејима који се тичу Костићевог, Дучићевог, Настасијевићевог и Павловићевог дела. Наравно, кроз причу о овим песницима дотаћу се и осталих аутора којима Симовић посвећује редове Дуплог дна.

Као што сам на почетку рада поменула Симовићев веома ефектан наслов Лирски јунаци Јована Дучића или пут у ништавило је и графички на неки начин издвојен и особен. Начин на који је Симовић приступио Дучићевој поезији је омогућио један несвакидашњи поглед на дело једног од три највећа српска песника. Да Дучић није песник о коме је све речено и коначно закључено, показао је управо Симовић у овом есеју. Симовић на веома специфичан начин онеобичава ову, на први поглед можда чак од превише читања и тумачења, изанђалу поезију (Симовић, 1991: 200). Заправо, у овом есеју Симовић спаја своја два песничка света−поезију и драму− која са собом повлаче и своје виђење света. Наиме, Дучићева поезија нам је представљена као позоришна сцена: „Промена сценографије и смена лирских јунака најочигледније осликавају промене песникових искустава, сазнања и погледа“ (Симовић, 1991:202). У овим редовима Симовић тумачи Дучића са становишта његових песничких збирки, а преко збирки се дотиче и значајних појединачних остварења. Заправо, у првом циклусу поезије Сенке на води, које Симовић види као почетну сцену, присутни су пре свега кипови, овде нема људи, на сцени је присутан само песник и загонетна жена у измаглици којој исти пева. Следи Душа и ноћ са идентичном сценографијом. Песме љубави и смрти, сматра Симовић, доносе песника који „жели да осваја и испуни нешто много веће од женске душе“, те на сцени видимо номаде, огромне просторе, пророке, лакрдијаше, краља, краљеве луде али и „сугестивно насликане пејзаже гробаља, зиме ијесени“. Јадрански сонети на сцену доносе приморску атмосферу, мирис маслина и мора као и сагледао као целину“ (Симовић, 1983: 88). У првом делу ових бележака Симовић поставља проблемско питање, на основу кога касније тумачи Костићево дело. Заправо, Симовић се бави сликом стварности, бога и човека у Костићевом делу. У зависности од промене слике стварности долази и до промене слике човека и бога у Костићевом делу. Заправо, Симовић сматра да је Костић на самом почетку стварања, стварност доживљавао у историјској димензији, а тада је слика бога била изједначена са идејом властодршца, а самим тим је човек представљан као херој. Оваква књижевност је била ангажована на један специфичан начин и требала је да пробуди свест код читаоца о изједначавању јунака и бога. Костића и Блејка Симовић доводи у блиску везу на основу оваквих схватања. Овакву стварност Симовић види у Прометеју и песми Еј ропски свете. Оваква Костићева слика стварности није могла бити дугорочно одржива, што се види већ у Максиму Црнојевићу, јер је пређашња слика бога заснована на погрешној идеји, а и сам човек-јунак оваквог типа је превише упрошћен, сматра Симовић. Политичка концепција стварности код овог песника није била одржива. Рушењу оваквог концепта стварности допринело је и Костићево окретање тамним просторима, маскама, сновима, фантазијама, које Симовић чита у песмама Дим, Спомен на Руварца, у Дневнику, Химни, у Књизи о Змају, песми Моја дангуба у којима преовладава нека нова слика стварности, што је повукло и другачију слику човека и бога. На овај начин унутрашњи свет Костићевих јунака постаје далеко сложенији и непредвидљивији, а све ове промене воде, како Симовић истиче, прелудијуму Костићеве ненaписане поезије,шум морских таласа. У овим пејзажима нема људи, те простори ове сцене „каткад делују као пројекција озарених унутрашњих светова којима владају светлост и мир, а повремени крик буљине или глас препелице, шум таласа или звоњава звона, не ремете него подвлаче дубоку и неприкосновену тишину“ (Симовић, 1991: 203). Даље, Дубровачки сонети доносе шаренило и неисцрпну радост живота на сцени. Свакако је овде сцена богата и многољудна. Описујући сцену на којој све врви од жагора и метежа медитеранског града, у коме су све границе карневалски померене, стичем утисак да се Симовићева реченица о овим Дучићевим стиховима, лако може преточити у поезију, те бисмо тиме добили карактеристичан Симовићев стих. Следи циклус Моја отаџбина где се на сцени изводе балкански ратови, али и Први светски рат. На оваквој позорници сценом влада маса, у којој препознајемо „хорде убица и паликућа, убијену децу и побијене мајке, срећемо генерације предака и потомака, легионаре победника, хероје и мученике“ (Симовић, 1991: 204). Након овога следи најбогатија и најмногољуднија сцена настала на основу стихова Царских сонета. Управо ови сонети отварају и стварају један специфичан духовни простор односно византијски духовни простор, који ће обележити многе српске писце и дела, како поезије тако и прозе, а чија врата је отворио управо Јован Дучић овом својом сценом. Симовић тумачи духовито, али и у духу свога времена песму Радовиште. Као да је Симовић једва дочекао једну овако богату гозбу на сцени−видимо овде „сремске фазане, беломорску рибу, пиринску дивљач и грожђе из Превезе. На тој гозби, на чијим ће трпезама засветлуцати и замирисати ‘пића из Стона’ и ‘требињска вина’,‘глумац Доброслав из Хума’, са својом позоришном дружином, приказаће ‘три представе’“ (Симовић, 1991: 200). Након овог запажања следи, по мом мишљењу, део у коме Дучићеву поезију Симовић прилагођава својој сцени, рекавши следеће: „Искрено сам зажалио што се тај Доброслав из Хума, са својим глумцима није дуже задржао на Дучићевој песничкој сцени, ишто та требињска вина и пића из Стона нису својим бојама и мирисима јаче обојила Дучићеве песничке слике. Да се то десило, можда би декоративност ових песама била мања и подношљивија“ (Симовић, 1991: 200). Симовића као да посебно привлачи та гозба цара Душана, док Доброслав у духу Симовићевих савремених јунака ипак мора да поседује некакву прекомерност у храни и пићу. Управо овај део који је Симовић ставио у заграду, односно овакав савремени доживљај али и наставак песме јесу један од разлога због којих је Симовићев есеј интиман, духовит, топао и читаоцу близак. Симовић даље примећује и посебно наглашава како је Дучић наше претке видео као „краљеве и писце, војводе и свеце“. Симовић се пита зашто је изостављен српски сељак и одмах након тога даје одговор да Дучић сељаке слика само као покојнике. Ово место у есеју је веома занимљиво јер се Симовић са Дучићем не спори и не даје вредносни суд на основу ових и оваквих чињеница, већ, просто, само даје читаоцу на увид своје запажање. Једини вредносни суд Симовић даје кроз следећу реченицу: „Дучић је на високо циљао певајући о царевима и крунама. А високе циљеве је достигао певајући о буквама и мравима“ (Симовић, 1991: 204) где Сунчане песме види као Дучићева најбоља остварења. У овом есеју, који је један од ретких који није издељен на фрагменте, Симовић се бави Дучићевим песничким језиком. Хвали израз који је прецизан, жив, упечатљив, описе који су економични као и суштину која је дата са најмањим бројем речи. Такође, истиче и Дучићеву концизност, сугестивност и драматичност. Посебно издваја песму Натпис, коју можемо схватити као одличан пример дуплог дна у могућности које књижевност односно поезија пружа приликом различитих тумачења. На сцени, закључно са овом песмом, остаје сам, нем, огољен чини ми се ипак савремени човек. Остао је бекетовски празан човек као краљ Лир у завршној сцени. Конкретног вредносног суда у овим редовима нема, међутим сама чињеница да је на известан начин Симовић осавременио Дучића који је прешао пут од снобизма, преко сонета, Душановог двора, мракова историје до коначне савремене огољености појединца, говори више од сваког конкретно изреченог вредносног суда.

Есеј насловљен као Белешка о Лази Костићу је подељен у четири тематске целине. Сваки од ових целина се бави посебном проблематиком, које посматране као целина пружају увид у целокупно Костићево дело и поетику. У уводном делу есеја Симовић поставља проблем противречности са којима се сусрећемо бавећи се Костићевим делом али и биографијом. Управо те противречности послужиће Симовићу да на посебан начин осветили и изоштри угао из којег посматрамо Лазу Костића. Симовић, такође, сматра да добар део тих противречности произилази из „Костићеве тежње да решава задатке из различитих области, пре него што је те области повезао, усагласио и односно песми Santa Maria della Salute. У другом делу есеја, Симовић нас води путањом која је довела до стварања једне од најлепших песама српске књижевности. Заправо, Симовић покушава да одговори на питање како је страсни борац против католичанства успео да испева овакву песму-молитву. Такође, Симовић води дијалог са Винавером, Војином Матићем, Светозаром Бркићем и њиховим тумачењима ове песме. Симовић прави троугао Симовићевих жена, у који ставља Тетиду, Јефимију и Богородицу, од којих заправо Богородица има негативан предзнак, и Костићев напад на Богородицу види као још једну од противречности овог песника. За одговор на ово питање Симовић посеже за свим Костићевим песмама, посебно су му значајне оне песме y којима се женски лик доводи у везу са лековитим, фолклорним мотивима, са одређеним мирисима, јер таква Костићева жена бива доживљена као посредник између човека и бога, а касније и претеча ове идеалне жене. Такође, Симовић у Пери Сегединцу види стихове које доживљава као претечу ове песме. Реч је о стиховима које Вићентије изговара када препознаје Богородицу у Јулином лику. Такође, Симовић Костића доживљава као Дисовог претходника због идеје о два света на одређени начин повезана. Слаже се Симовић са Павловићем да је посредник жене и Богородице у више остварења било уметничко дело. У наставку есеја бави се везом Марије и Ленке које види као два принципа у једном, али на тај начин да између њих не долази до бркања елемената и функција. Симовић уочава да се Костић никада не одриче телесне жудње, већ да и њу као такву преноси у просторе оностраног. Посебну пажњу Симовић посвећује Костићевом језику и кроз следеће Костићеве стихове тумачи његов језик:

То се пише, то се не поје,
Само се душом пробије зрак
То тек у заносу пророци слуте (Симовић, 1983: 111).

Језик којим се не пише већ пробија зрак, заправо, је језик којим је песник желео да изађе из језика. Костић ствара реч која својим звучањем дочарава визије и свет о коме пише. Костић језичким изразом чини да видимо оно што читамо. Симовић указује на технике којима се Костић служи да оствари те и такве боје у језику. Костић је анализиран углавном на нивоу појединачних песама, за разлику од Јована Дучића кога је Симовић посматрао са становишта збирки.

Лирски кругови Момчила Настасијевића састоје се из четрнаест краћих фрагмената, који пружају Симовићево виђење овог српског песника. Симовић, пре свега, осветљава контекст у коме Настасијевић ствара. Стварајући након Првог светског рата, Настасијевић се умногоме разликује од својих савременика. Симовић га доживљава као двоструко архаичног песника, који је везан за линију песничке традиције, остао изопштен од међуратних стваралаца. Настасијевића, пре свега, издваја језик, синтакса, лексика, а касније и структура стиха и песме, закључује Симовић. Такође, Настасијевић бива изопштен и темaтиком којом се бавио. У времену после рата, за разлику од својих савременика, није певао о страхотама рата, што је била темa велике већине српских песника. Страх од себе и егзистенције нема код Настасијевића историјску димензију, сматра Симовић. Наглашава Настасијевићево еротско и успоставља везу еротског и смрти у овим стиховима, а све то преко есеја Ж. Батаја, те смрт и еротско види као „мајку једна другој“. Симовић приказује смене слика у Настасијевићевој поезији, почев од пасторалних преко еротских до слика свеопште смрти. Доводи у везу Настасијевића са ранобудистичким песницима-просјацима преко осећања греха, рођења, смрти и избављења, али и у блиску везу са Фрањом Асишким. Речи у камену су, за Симовића, најамбициозније замишљен Настасијевићев песнички подухват који га је водио на пут ка историјској визији, али сматра да Настасијевић није имао довољно разлога да на том путу и истраје, те коначно бира да остане до краја изопштен. Сам наслов и чин претварања у камен двојако тумачи, што је још једно дупло дно у овим редовима. Оно што Настасијевића највише издваја и чини особеним, свакако јесте његов загонетни језик који је своје упориште прво пронашао у народној лирици, касније у средњевековном изразу, да би се на крају све више затворио у себе. Симовић полемише са Радомиром Константиновићем који сматра да у Настасијевићевој поезији недостају глаголи, и слаже се са Милосављевићем да y овим редовима глаголи много више говоре својим одсуством. По осећању егзистенцијалног страха доводи га у везу са Кјеркегоровом философијом.

Симовић је у својој књизи есеја посебну пажњу поклонио савременим песницима. У овим редовима читамо о поезији Павловића, Петровића, Бећковића, Данојлића, писао је и о Лалићу али не у оквиру корица Дуплог дна, али и многим другим савременицима. Посебно инспиративан и обиман есеј тиче се поезије једног од два најзначајнија српска антологичара−Миограга Павловића. Есеј који је једноставно насловљен О поезији Миодрага Павловића подељен је на седам целина и даје осврт на све што је Павловић написао до 1971. Прилазећи Павловићевој поезији Симовић се, пре свега, пита због чега је овом песнику потребно толико пространство и временски замах да би испевао песму. Дајући одговор на ово питање, Симовић тумачи Павловићев опус у тако постављеном кључу. Симовић примећује да 87 песама и Стуб сећања доносе новине у српску књижевност, пре свега, у одабиру тема, посебног израза, стиха, реченице итд. Павловић слика свет савременог човека у коме влада апсолутна деструкција и декаденција свега људског, што тумачи као један од разлога разбијености Павловићевог стиха. Мрак и смрт види као доминантне мотиве у овој поезији. Бавећи се смером, обимом и количином деструкције Павловић покушава да одреди шта је узрок толиког зла у савременом свету. Симовић сматра да је управо трагање за овим одговором подстицало Павловића да својој поезији и проблему који га окупира да историјску димензију. Заправо, сматра да је за одговор на Павловићево питање ко смо било неопходно сезати у далеку прошлост. Због тога Павловић почиње од пропасти Грчке и Симовићеви есеји део су тзв. стваралачке критике, и као такви двоструко су значајни, јер нам пружају тумачење одређених књижевних дела и опуса одређених песника, али нам и омогућавају да на посебан начин завиримо у Симовићеву интиму. Ови есеји се као такви, на одређене начине могу довести у везу cа Симовићевим књижевним светом, јер сви ови песници на неки начин јесу Симовићеви претходници, али и савременици. Насловивши књигу есеја као Дупло дно, Симовић нам је сугерисао један другачији угао посматрања српске поезије и драме, што је управо оно што смо пронашли у оквиру корица ове књиге. Прецизан, концизан, кристално јасан Симовић нас води на пут кроз српску књижевност, коју видимо на један заиста посебан начин. Ови есеји се топлином и интимношћу разликују од велике већине савременика који пишући есеје имају један ипак хладнији1 тон. Самим тим Симовићеви есеји су на неки начин издвојени и освежавајући, посматрани у кључу савремених есеја.хришћанства, јер с овом пропашћу рађа се и опасна идеја да човек може да дође на место бога, што је подстакло ратне недаће, страдања и коначну пропаст и мрак. Како је Павловић пронашао кључ за свој одговор, тако се мењала и његова реченица, примећује Симовић. Даље закључује да је у центру Павловићевог интересовања увек човек. Савременог човека види увек на рубу егзистенције, који је замишљен над питањем свог идентитета и казне. Павловић жели да савлада препреке ка транседентном, да открије и прогна лажне богове. Павловића као и Дучића тумачи на нивоу збирке. Детаљно се бави његовом религијом, односно кроз интерпретацију његове религиозности читамо религиозност модерног човека који убија Спаситеља, чије страдање није доказало ништа. Човек код Павловића није мрав, неко неко ко само има облик мрава „деградиран не само политички, социјално и историјски, већ и биолошки“. (Симовић, 1983: 115) Богородицу тумачи кроз различите женске инкарнације, с том разликом да је његова Богородица пространија од црквене. Детаљно тумачи Павловићев језик, који доживљава као модеран, комуникативан, савремен, али и његове везе са ауторима светске књижевности.


Литература:

Симовић, Љ. (1983). Дупло дно. Београд: Просвета.

Симовић, Љ. (1991). Дупло дно. Београд: Српска књижевна задруга.

Симовић, Љ. (2001). Дупло дно. Београд: Стубови културе.

Гордић, С. (2004). Профили и ситуације. Београд: Филип Вишњић.

The Essays of Ljubomir Simović

Summary

I have dealt with the essayistics of the author Ljubomir Simović, focusing on the essays published in Дуплом дну (The Double Bottom). I have dealt in depth with the essays about Jovan Dučić, Laza Kostić, Momčilo Nastanijević and Miodrag Pavlović. I have analyzed the manner in which Ljubomir Simović offers a reading of these poets, as well as the ways in which these thoughts offer a key for the readings of Ljubomir Simović.

Keywords: essay, language, line.

Izvor fotografije: blic.rs

Please follow and like us: