Књижевни и политички ангажман жена у часопису “Босанска вила” (1885–1914)

Јована П. Остојић
Универзитет у Београду

Филолошки факултет
Српска књижевност, II циклус
jovanaostojic10@gmail.com

Апстракт: Циљ овог рада је представљање књижевног и политичког ангажмана жена које су објављивале у Босанској вили. Феминистичким читањем канона покушава се претпоставити културни и политички идентитет књижевница које су на листовима овог часописа показивале развој нове културне и политичке мисли у периоду модернизацијских процеса крајем XIX и почетком XX вијека. С обзиром на то да је дјеловање ауторки, као и дјеловање аутора Босанске виле, до скоро самог почетка XX вијека, углавном, ишао у правцу његовања и афирмације националног идентитета, усљед специфичних историјских околности, поставља се питање колико је дјело ауторки било у неку руку субверзивно у односу на патријархалност средине из које долазе. Након промјене редакције и доласка генерације младобосанаца, у часопису је дошло до промјене поетичке парадигме, па се и у радовима списатељица могу уочити назнаке протоавангардних струјања. Овај рад неће улазити у дубљу књижевнотеоријску анализу појединих прозних или поетских остбарења ауторки, већ ће дати одређени преглед развоја мисли у контексту тадашњих политичких, друштвених и књижевних прилика, али и у контексту уредничке политике часописа. Овим радом се стога тим ауторкама покушава дати заслужено мјесто у контексту традиције, али свакако и у односу на важност њиховог ангажмана у тренутку објављивања радова.

Кључне ријечи: Босанска вила, периодика, модернизацијски токови, списатељице, политички ангажман, феминистичко читање периодике.

***

Разматрање женских идентитета утемељених на различитим социолошким и културолошким премисама грађанског друштва, односно грађанског модуса, на којем је аустроугарска политика инсистирала, доводи у питање однос јавне и приватне сфере у којем се он конситуисао, стога се тај идентитет може посматратити у контексту родне улоге, функције у патријархалном друштву и грађанског статуса који добија. Ако се узме у обзир улога часописа почетком вијека, јасно је због чега је периодика у значењском и вриједносном смислу релевантан извор за ово испитивање. С обзиром на то да је дјеловање ауторки, као и дјеловање аутора Босанске виле, у почетку ишао у правцу његовања националног идентитета, због специфичних историјских околности, поставља се питање колико је дјело ауторки било у неку руку субверзивно у односу на патријархалност средине из које долазе. За овај рад, свакако ће од великог значаја бити радови претходних истраживача и истраживачица које су се бавиле, не само ауторкама које су се појављивале на страницама Босанске виле (Светлана Томић, Дејан Ђуричковић), већ и оне истраживачице које су изнашле адекватан теоријски оквир за феминистичко читање канона, периодике или рехабилитацију дјела појединих заборављених и скрајнутих ауторки из тог периода (Ана Коларић, Слободанка Пековић, Јелена Милинковић, Биљана Дојчиновић, Весне Матовић).

Рад је заснован на квантитативном и квалитативном истраживању присуства радова ауторки од његовог првог броја 1885, до посљедњег 1914. Сматрам да је кориштење овог приступа у грађи неопходно ради указивања на бројност и важност женске књижевне дјелатности крајем 19. и почетком 20. вијека. С тим у вези, можемо рећи да се кроз историју књижевности жене списатељице приказују као изнимка, што је случај и са женама које су се бавиле културним и добротворним радом; или се њихова дјелатност маргинализује самјеравана са дјелатношћу њихових колега у контексту захтјева патријархалног друштва који се препетуирају до данас у научној заједници. Анализа се заснива на посматрању конституисања или деконституисања женског идентитета у различитим жанровима у којима су се ауторке опробале (умјетничка поезија, преводи, приповјетке, прикази, портрети, афоризми, путописи, коментари, народна поезија и проза).

Умјетничка поезија – прихватање родних улога

Умјетничка поезија из прве фазе часописа је претежно романтичарског карактера, препуна слабости, које се јављају као посљедица анахронизма и поетичке истрошености. Углавном су писане родољубиве, социјалне, љубавне пјесме, затим пјесме пригодне тематике, а главни мотиви су били: част, слобода, јунаштво, или медитирање над властитом пјесничком мисијом. У студији Босанска вила (18951914), Дејан Ђуричковић стваралаштво жена и њихов допринос на страницама часописа не доводи у контекст, ипак, извјесног модернизацијског дискурса, који у односу на патријархални систем улога у приватној и друштвеној сфери, свакако јесте потенцијално еманципаторан. Стога се умјетничка поезија, колико год се уклапала у општу слику поетичке линије часописа, ипак мора посматрати из контекста у ком настаје, али и потенцијала који преноси. Овим се „мушки“ поетички дискурс своди на ступањ игре ријечима јер ауторке, свјесно или несвјесно, успијевају усвојити и довести у питање саму природу његовог логоцентризма као конструкције (Spahić, Ždralović, Aganović i dr. 2014: 34). Због тога је важно истаћи прву пјесму ауторке Видосаве Настић Својој пријатељици, објављену у 21. броју за годину 1886. Пјесма израсла из кратке говорне форме – питалице, у формалном смислу не одудара од уобичајене форме, за вријеме у којем настаје, такође, одликује је извјесни пастиш и вербализам. Међутим, чињеница да се у овом дискурсу ауторка обраћа својој пријатељици на страницама часописа, свакако изгледа охрабрујуће јер уводи и афирмише другачији културни однос, с обзиром на то да представља позитивни приказ женског пријатељства, што су у неком смислу књижевници игнорисали, одржавајући стереотип о негативној природи женских веза.

Пјесма Милице Стојадиновић Српкиње На Видовдан 1889, битна је као изравно критички глас политичког субјекта јер у посљедњим стиховима ауторка сугерише и критикује неслогу између црногорског и српског двора, призивајући слику пустог Косова поља на коме душе страдалих опомињу и позивају на освету. Занимљивим се чини и однос који Милица има према рату. Она, преузимајући патријархални дискурс, колико год узвишеним патосом опјевала српске жртве и наду у побједу и избављење, себе као жену поставља пасивно, у равни са умрлим војником – братом, у пјесми На гробу брата свога, који на небу може да се моли за свој род и побједу, као што и она може једино то да ради на земљи. Оно што чини интересантном пјесму Јеле Поповић Домовини јесте сама чињеница да дискурс патриотских пјесама, химничног карактера, у којим се славе све чари и славе домовине и њених јунака за њу јесте примарно артифицијелан.

„Многи пева вину, цвећу/ Цури, ружи, премалећу/ А ја кад бих песме вила,/ Славила би моја лира/ Славила би још једино/ Тебе мила домовино“ (Поповић, 1893: 37).

Иако не опјева њене славне јунаке и дјела у другој пјесми истог наслова, објављеној исте године у броју 10., Јела Поповић, осмерачким стихом у романтичарском заносу, испјева пјесму Домовини, дајући јој саму себе као жртву. Пјесма потписана од стране Ангелине, Поносна Босно, подигни главу, незнатног вриједносног потенцијала са становишта форме, уноси новост садржином јер она не слави славну прошлост, већ је види као сатански пир,а његово превазилажење кроз ширење братске љубави која отвара свијетлу мирнодопску будућност.

„А Видов данак, и он је вес’о,/ Проклетство старо са себе стресо/ Вид’о је доста крвави дана/ И Српству доста задао рана“ (Ангелина, 1897: 70).

Транспонујући поетски своја патриотска осјећања, и остале ауторке исписују стихове „поноса и пркоса“, преузимајући на себе патријархално скројене улоге мајки, сестара, супруга, које како каже један стих у пјесми Хор Српкињица, љубављу блаже љуте ране задобијене на бојишту или као мајке остају да туже због губитка својих синова. Објектификацији и пасивности женског субјекта, ако нису испјеване у мушком дискурсу, ауторке прибјегавају као неком виду еманципаторног гласа у којем се правдају што женско јесу, ал у њима исто срце српско биje, а то можемо разумјети само у контексту захтјева времена које је као предуслов индивидуалне слободе истицало националну слободу.

Пјесме које је испјевала ауторка Мила издвајамо из тог разлога што уносе другачију перспективу у пјевање о косовском страдању. Репрезентативна је њена пјесма На развалинама Југ Богдана у којој она, заправо, описује симболично страдање мајке Југовића као страдање свих жена, мајки које су остале саме, да бране своја огњишта, пославши своје синове на ратиште. Потом, користећи се мотивом о забрањеној љубави и трагичном растанку двоје заљубљених којима патријархални назори не допуштају да буду заједно, Мила у пјесми Стегоноша Бране, симулирајући народну баладичну форму, критикује однос патријархалног друштва према дјевојци којој се намеће љубавни избор. Занимљив је стога однос који Мила има према пјесничком позиву. У пјесми Песнику она заправо критикује пјесника чија лира тужи и пјева о љубави према дјевојци. Она треба да велича српство, да пјева крв и сузе, прошлу славу, лепше дане, јуначку гору. Иако се Мила представља као једна аутентична појава бритког, смјелог језика, њен однос према поезији умногоме је условљен патријархалним дискурсом, препознатљивих етичких и естетских вриједности; стога се не може говорити о аутентичности њеног женског идентитета и гласа. Сличан став заузима и потписана Јелена у пјесми посвећеној пјеснику О. С. Зашто си ућут’о?, позивајући га да поново пјева српском народу и запали свети огањ, љубави и слоге. Пјесникиња потписана као Алијета, у пјесми Моја муза говори о музи као Шпартанки, Црногорки која не уздише, нити плаче кад о људској беди чује,стога се поставља питање колико можемо говорити о аутентичном женском гласу ако он израња и подилази патријархално утемељеној пјесничкој традицији. У том смислу, њен женски идентитет се истовремено конституише и преко конзвервативног и еманципаторног дискурса, што јесте, како истичу и друге истраживачице овог периода (Шерон Одит, А. Коларић, С. Томић, С. Стефановић, С. Пековић), једина могућа стратегија иступања из круга дјеловања који одређује патријахрално друштво, односно стратегија прихватање ради подривања.

Неке пјесникиње у потрази за својим аутентичним изразом, за вербалним изразом свог тијела, покушавају да се буне, те критикују свој положај и родну улогу коју им друштво прописује, па се труде да не заплачу, не уздахну, да попију сузу, да смрве својим јауком неверног друга, да ступају кроз живот ногом сигурном и снагом одважном иако су жене. Овдје се може примијетити субверзивније иступање женског субјекта у књижевном простору. Што се тиче саме форме, интересантно је да неколико ауторки пише пјесме у прози, цртице, поетску прозу, лиризовано писмо, слике, пејзаж иако се њихова гранична форма може дубље проблематизовати са теоријског становишта. Примјетно је да овим формама ове ауторке прибјегавају јер нису оптерећене и условљене традицијом, а самим тим су отворене за иновације и другачији поетски глас. Стога, ова облика у већој мјери карактерише контемплативност, субјективност и рефлексивност које утичу на сам поетски израз и измјену перспективе порицањем бинарних опозиција мушко-женско.

Нови тип жена у прози

Модерне импликације у прози, за разлику од поезије, јављају се увијек у неком малом закашњењу, те се елементи ранијег књижевног правца доста дуго чувају. Код ауторки које су се опробале у прозном изразу на страницама Босанске виле, примјетан је изразито јак реалистички просед, чак и када је присуство модерних елемената било сасвим извјесно. Ауторка са највише приповједака, Милка Гргурова разликује се стога што покушава да укаже на другачију културу људских односа, дајући примат својим женским ликовима. Њене приче (Две жене, Двије сестре, Три пријатеља, Несретан случај, Циганка, Преко љествица) доносе нови тип жене која тежи самопотврђивању у друштву и идентификацији у оквиру своје професије, а не само родне улоге. Са друге стране прича Циганка такође је битна због тога што говори о слободи избора и побуни женског лика унутар патријархалне породице – о Српкињи која одбацује свој идентитет и прихвата идентитет Ромкиње удавши се за Рома, али и бјежећи од мајчине тиранје и братовог шовинизма.

Истицање сопственог женског искуства као релевантног, видљив је у дјелу Данице Бандић. Њен глас је женски, а њена проза испуњена женским ликовима који се буне против патријархално претпостављених улога. Она се чак и експлицитно обраћа женској публици – читатељкама, у причи Андрија Плавшић „Драге и миле моје читатељке“, раскринкавајући однос који мушкарци имају према женама:

„Даклен, Андрија Плавшић је као и сваки други човјек створен женскињу на јед и пакост“(Бандић, 1899: 184).

Ова ауторка може нам бити занимљива и због тога што се, бар на страницама Босанске виле, опробала у различитим жанровима и различитим темама: од рефлексивних прозаида, слика из живота, поезије, приповједака, па до жанровски упитне (пошто је она одређује као бајка) алегоријске приче која користи елементе етиолошког предања. Свакако да се њено писање може третирати као политички чин у контексту времена у коме пише јер на првом мјесту, као субјективни чин, ослобађа женски глас из патријархално одређене приватне сфере, чинећи је равноправном са ауторима, а на другом мјесту ослобађа приповједачки простор за њене женске ликове и њихове гласове: мајки, ћерки и сестара. У приповјеци Иза сна, Даница критикује помодарство, афирмишући вриједности из народне традиције, али и указујући на позитиван пријатељски однос између двије жене различитог позива и друштвене улоге, заснивајући причу на дијалогу који није испразан и заснован на темама моде, трачевима, завјерама, каквим се иначе представља женски разговор, већ се он тиче питања о смислу живота, природи доколице, односа према мужевима, система вриједности, односа традиције и модерног. Битно је споменути и причу Плава трака о којој исцрпније пише Светлана Томић (2017) у тексту Српске књижевнице у босанскохерцеговачким текстовима крајем 19. вијека, као о несумњивом показатељу вриједности и умјешности њеног приповједачког дара, у којем се могу видјети модерне интенције у дезинтеграцији форме, али и феминистичка подршка плуралној комуникацији разлика, условљеног њеним садржајем.

Један од тих усамљених аутентичних гласова жене у, ипак, значајном броју писаних радова ауторки на страницама овог часописа јесте глас Аделе Милчиновић која се појављује са кратком причом Госпојица. Њена госпођица, колико год наивно изгледало, кроз неколико реплика иступа из прописаног понашања друштва за дјевојку њених година. Чињеница је да она долази из неког вишег слоја и да се њено тврдоглаво одбијање прихватања норми понашања може третирати као одраз размажености, али се чини охрабрујућим вјеровати да њено пркосно Мени се тако допада јесте еманципанторно. Такође, мало раније објављена прича Бјелка показује неоспорну даровитост извјесне Љубице која jе примјетна, прије свега, у њеном снажном, поетичном и архаичном језику којим описује предјеле око Дунава и трагичну смрт двоје заљубљених. Овдје се примијети да коришћење имперфекта није одраз традиционализма, већ има своју артифицијелну улогу у стварању измаштаног locus amoenusа који негдје далеко постоји и траје, као и сама прича о тиранину-предатору који тјера у смрт двоје заљубљених. Умјетнички обликован, овај митски мотив о самоубиству дјевојке због љубави, у овој форми добија још једну димензију – указује на моћ насилника, насупрот извјесној немоћи жртве која једини излаз налази у смрти. Прича остаје као легенда, чији призвук заправо има, али оставља отворено питање о позицији жртве у модерном друштву у коме влада онај који има моћ, и као такав полаже право на све што пожели. Са друге стране, ове описе према њиховој снази, постојаности, поетичности, а опет сведености, поставља у раван са појединим сликама истих предјела из Дучићевог путописа Градови и химере.

С обзиром на то да период о којем говоримо карактерише велики утицај коју клима у друштвено-политичком животу има на књижевну и умјетничку продукцију, морамо текстове и доживљавати као дијалошке реплике са временом и контекстом. Иако временски јако удаљене, двије приповјетке које тематизују рат Кора хлеба Анђелине Гавриловић и Ње може Исидоре Секулић, показују зависност теме од контекста. У обје приповијетке, ауторке узимају као основу рат да би тематизовале питање тзв. војничке дужности.За Анђелину, која пише 1890. године – она је дужност према дјеци и онима који остају, кристалисана у идеји о слободи, свјетлијој будућности, симболично приказаној у слици звјезданог неба које војници гледају. Код Исидоре, она је огољена до поразности у слици војника Пауна у чијој сјенци се огледа његово двоје мртве дјеце. Исидорина слика рата и војничке дужности је слика бескомпромисног испуњавања дужности према позиву у којем је снажно исказана индивидуална потреба за сопственом сигурношћу, било као испуњена дужност капетанског позива – било као свијест о томе да је његова породица добро, а самим тим и његова будућност осигурана. С обзиром на период од скоро двадесет четири године које раздвајају ове двије приповијетке, разложан је и однос који двије ауторке имају према рату и страдању, јер иза Исидоре се налази искуство српско-бугарских ратова, Балканских ратова и других сукоба који су на овом простору били саставни дио живот непосредно прије почетка Великог рата. Њена изразита антиратна и хуманистичка порука којом протестује против неправде, касније ће се јасније искристалисати у Сапутницима,али свакако да има политичку поруку и да, иако јако емотивно обојена Паунова реплика „Ње може“, одабрана као наслов указује на чињеницу да њено писање о рату јесте у основи антимилитаристичко.

Поред ових ауторки, треба споменути и Милицу Јанковић која у контексту дешавања, непосредно пред Велики рат у споменици посвећеној Балканским ратовима, пише о судбини, страхотама, понижењима, ропству, агонији и ратовима за ослобођење које је претрпио српски народ на Косову. Користећи се симболиком ћилима, односно ткањем истог, Милица приказује испреплитаност судбина са дозом горке ироније и, на моменте, презира према свијету у којем моћ игра главну улогу, и у којој потлачени и невини страдају. Иако изразито национално обојена, позадина приче истиче Миличин политички протест, универзалну поруку против неправде која увијек задеси оне немоћне, јер су моћници – тирани ти који је дијеле, без обзира које расе, класе, нације били.

Социјално ангажована прича Божја правда изражава, протест Кринке Јакшићеве против богаташа и тзв. добротвора, у чијим добрим дјелима се у позадини назире лични интерес. Неправедност је изражена у слици укопа богаташа, на који нараторка наилази, и који коментарише са становишта посматрача, али и свједока догађаја везаних зa избацивање учитељеве породице на улицу због неплаћене станарине. Њени коментари и присјећања на ситуације у којима се племенитост моћних показала у свом правом лицу, јасно показују њен став према друштвеном устројству и односима моћи; због тога је битно истаћи њен снажан, умјетнички обликован протест, као аутентичан глас једне политички освијешћене жене, претече, оних Десанкиних захтјева за помиловање потлачених и немоћних у збирци Тражим помиловање.     

Све ово указује на стварање једног новог модела „наративног грађанства“ које, према ријечима Светлане Томић (2014), уводи у прозу нове ликове еманципованих жена и мушкараца, другачији однос према браку, космополитску оријентацију међу људима или, тачније, модел који подрива патријархалне институције породице, брака, цркве, просвјете и културе.

Друге рубрике и теме: етнографија, преводи, образовање

Занимљивим се чини посматрати, у контексту књижевно-умјетничке продукције, стасавање једне младе генерације, школоване на страни, јер паралелно са радом на сакупљању народне поезије и прозе, описа путовања испуњених етнографским забиљешкама или причања о нашим народним обичајима, пулсира модерни штимунг и на страницама часописа упливава европска наднационална модерност. С обзиром на већ споменуту дјелатност сакупљања народних пјесама и прича, треба свакако похвалити велики број жена које су препознале значај народног стваралаштва и, прибиљеживши ту усмену ријеч, уврстиле себе међу значајна имена српске етнографске дјелатности, мада се разумије да већи број њих шаље текстове под инцијалима или псеудонимима, неријетко користећи и мушка имена, што је случај и у свим другим облицима писане ријечи. Већ на самом почетку излажења, 1886. године, јавља се као сакупљачица Зорка Кршић, касније Стоја Кашиковић, К. М. Карађорђевићева, Мара Самарџић, Милка Кочић, Мара, Српкиња Неретљанка, Марица Љубибратић, Јелица Беловић, Кристина Ђорђевић, Радојка, Цана Стефановић, Мага Живановић. Интересантно је да се један дио грађе односи на тзв. женске пјесме, народна гатања, обичаје, вјеровања, за које се са сигурношћу може тврдити да потичу од женског извора због саме њихове функције унутар породичног култа, али и релевантности пјевача (информатора).

Упоредо са овим текла је и преводилачка дјелатност, доприносећи богаћењу страница часописа дјелима европских признатих аутора и дајући простор модерној филозофској, умјетничкој и књижевној мисли, а све у складу са тежњама шире читалачке публике коју није чинила само образована маса. Занимљиво је да се још у првим бројевима могу наћи преводи европских списатељица и прикази њихових дјела, што свакако указује на важност писане ријечи, али користи и као добар подстицај и сугестија уредништва женском дјелу читалачке популације. У овој дјелатности, највећи допринос дале су ауторке Вукосава Иванишевић, Круна Аћимовић преводећи са руског, Љубица Поповић са румунског, Софија Лазаревић, Митра Морачина, Зденка Марјановић са енглеског, Кристина Ђорђевић са мађарског, Агнеза Печл, Зорка Ховоркова, Божана Ђурђевић са чешког, Косара, Јелена Ђорђевић са француског, Мила Козловић са њемачког, Јованка Лонткијевић са пољског, Милка Глумац са словачког, и многе друге које су свој идентитет скривале.

Чињеница је да ове жене, школоване на страни или самоуке, препознају значај женског гласа унутар јавне сфере; због тога се већина превода односи на преводе текстова које могу да допринесу јачању и артикулацији женског гласа међу читаоцима Босанске виле. Већ 1895, у бројевима 22. и 23-24. доноси се приказ књиге Сувремене муслиманске жене коју је написала извјесна Алиханума, ћерка турског државника. За нас је значајно, поред приказа садржаја књиге у којем се износи ауторкина намјера да демистификује турске жене и отклони предрасуде које имају Европљани о њима, изношење тзв. женског питања.Аутор приказа, под иницијалима, говори о важности образовања жена и серији књига које су објављиване о њиховом положају.

”Многобројна друштва и институције, представници народни у парламентима, међународни конгреси, листови и брошуре, јавна предавања – сви се баве неправедним положајем женскиња и сви скупа захтевају озбиљне реформе у свим доменима у корист друге половине рода људскога, јер они врло добро знају, као што је и Сенека пре неколико хиљада година прокламован, да од положаја женскиња у држави зависи њено спасење, или пропаст.” (Н. С. П., 1895: 349)

Свакако да су женском дијелу читалачке публике значили ови прикази и подршка њихових колега, пријатеља, или просто људи свјесних незавидног положаја жена у друштву. Уредништво се трудило и да обавијести публику о отварању женских школа (Виша дјевојачка школа у Сарајеву, Српски дјевојачки интернат у Загребу, Српска дјевојачка школа), покретању женских листова (иницијатива друштва Српкиња Новосаткиња или објављивање Српкиње – женског илустрованог календара) или подстакне и наше дјевојке на више образовање причом о великом броју Рускиња које се уписују на факултете. Поред овога, од значаја су текстовни и визуелни портрети (који се на страницама Босанске виле почињу јављати од 1896. године) знаменитих жена из српске историје или културног живота у Босни и Херцеговини, као што су: Хаџи Стака Скендерова, Јевстахија Арсић, Ана Обреновић, Јефимија, краљица Драга Обреновић, Мис Ирби, Селма Легерлеф, Мара Мушовић, Јулијана Радивојевић.

Подизање свијести о женском питању, као питању који се тиче не само свих жена, већ и мушкараца, јасно је истакнуто објављивањем превода са енглеског Митре Морачине, извјештаја са првог конгреса жена у Италији, под називом Ускрснуће талијанских жена. За тадашњу читалачку популацију свакако су важна питања која су покренута на засједању јер дају нову перспективу на неке важне политичке проблеме, као што су: образовање сиромашних, хигијена у градовима, лијечење и заустављање туберкулозе, емиграција, проституција и трговина женама, ванбрачна дјеца, питање изучавања вјеронауке у школама, изборно право жена, женска занимања, могућност ангажовања жена у јавном простору (уређење градова, очување споменика). Изношење ових питања у јавност јесте феминистички политички чин јер подрива основу на којој почива институционални и политички систем – не само у Италији него у читавој Европи. 

Жене у процесу модернизације друштва: есеји и критика

Поред, наравно, значајног есеја Песници који лажу Исидоре Секулић којим брани младу генерацију пјесника од критике Јована Скерлића, о модерном у књижевности и умјетности свој поборнички став изнијеле су и Надежда Петровић, у тексту посвећеном Четвртој југословенској изложби и Зденка Марјановић у тексту Књижевна револта у Италији. Садржина ових текстова показује изузетно ерудицију, свестраност, литерарни дар и истанчан осјећај за препознавање модерности и апсорбовање исте у своје дјело, што ове ауторке ставља у раван са њиховим младим савременицима Милошем Видаковићем, Димитријем Митриновићем, Боривојем Јевтићем. Интересантним се чине и Листићи из болничког дневника Делфе Иванић названи Болесница,јер их не чини аутентичним само стилска умјешност у опису доживљаја писања као продужавања живота, већ и то што о својој болести прича једна жена која барокну мисао о смрти која једначи све, замјењује болешћу која не прави разлику ни полну, ни класну, ни расну. Једна од значајних ауторки, према броју објављених радова на страницама Босанске виле, јесте и Софка Савић која, пишући кратак путопис Међу Лужичким Србима – свакако вриједан као етнографска и културолошка забиљешка, алудира на причу о неслози између нашег народа којег религија дијели, изазивајући стално сукобе и тензије које могу довести до истребљења. Значајан је допринос сакупљању народне прозе и поезије дала Јелица Беловић. Она је поред сакупљања писала и приказе књига и етнографске биљешке, заснивајући своје ставове на тези да наша наука треба да има традиционалну основу, упориште у менталитету народа, али истовремено да буде научно аргументована како би могла да се развија у правцу модернитета.

У неколико година излажења Босанске виле, Софија Пуцић-Плетикосић писала је рубрику под називом Мода. Софија је најбољи примјер парадоксалног положаја у којем се нашла жена у процесу модернизације друштва. Она је образована жена упућена у политичка збивања, што се може видјети у контекстуализацији проблема кога се дотиче у рубрици. Она критикује моду, тачније помодарство, и заговара враћање традицији и обичајима наших бака. За њу је модерност зло које је дошло са Запада да помути здрав разум босанскохерцеговачког човјека. Она фанатично пише о религиозности и традиционалним вриједностима до којих треба да држи жена. Коментаришући жене у Европи – модерне жене,она читатељкама сугерише да такво понашање није прихватљиво и да разара породично огњиште чији је стуб жена.

„Данас школе стварају од ђевојака мушкобане; чудовишта опасна за друштвени живот. И шта све не траже те и такове жене! Оне хоће да буду и судци и адвокати, и професори, и капетани, и архитекти и све. И не само, да оне захтијевају та права већ траже и право гласања, право бирања на сабор; сву политичку и административну управу хоће да узму у своје руке ове мушкобане“ (Пуцић-Плетикосић, 1900: 27).

***

Покушај поновног читања Босанске виле, ради разумијевања женског књижевног и политичког ангажмана на њеним страницама, показало је да процес разумијевања тог женског идентитета, како раније па тако и данас, подразумијева покренути процесе који уређују његову историјску изградњу, у којима се он доводи у сумњу, губи или поново присваја.Анализа појединачних радова и преглед истих показује двоструку природу еманципације жена у контексту модернизацијских токова – жена је истовремено везана за контекст традиције и своје мјесто у друштву задобија прихватањем андроцентричних вриједности у којем еманципација значи преузимање постојећег дискурса, а са друге стране она значи свијест о неравноправности, асиметрији моћи и дјеловање у правцу артикулације женског искуства и афирмације другог система вриједности и успостављања другог културног односа. Поглед на њихово стваралаштво и развој њихове књижевне и политичке свијести ипак показује да процес еманципације жена није био без одјека на овим просторима и да су и жене, у процесу освајања грађанског статуса, учествовале у провокацији друштвених, политичких, културних и моралних норми.

Извори и цитирана литература

Вујковић, С. (2009). У грађанском огледалу: Идентитет жена босанскохерцеговачке грађанске културе 1878-1941. Бања Лука: Музеј савремене умјетности Републике Српске.

Ђуричковић, Д. (1975). Босанска вила (1885-1914). Сарајево: Свјетлост.

Ђуричковић, Дејан. (2006). Свједочанство времена: Књижевност у српским листовима и часописима у Босни и Херцеговини за вријеме Аустроугарске владавине (1878-1918). Сарајево: СКД Просвјета Ђуричковић, Д. (2006). Свједочанство времена: Књижевност у српским листовима и часописима у Босни и Херцеговини за вријеме Аустроугарске владавине (1878-1918). Сарајево: СКД Просвјета.

Papić, M. (1972). Školstvo u Bosni i Hercegovini za vrijeme austrougarske okupacije (1878-1918). Sarajevo: Veselin Masleša.

 Пековић, С. (2015). Часописи по мери достојанственог женскиња: женски часописи у Србији на почетку 20. века. Нови Сад: Матица српска; Београд: Институт за књижевност и уметност.

Perović, Latinka, ur. (1998). Srbija u modernizacijskim procesima 19. i 20. veka 2: Položaj žene kao merilo modernizacije. Beograd: Institut za noviju istoriju. Perović, L. (1998). Srbija u modernizacijskim procesima 19. i 20. veka 2: Položaj žene kao merilo modernizacije. Beograd: Institut za noviju istoriju.

Spahić, A., Ždralović, А., Aganović, А., Đokanović, B., Bavčić, E., Žuna, E., Giomi, F., Dračo, I., Delić, Z., Popov-Momčinović, Z. (2014). ZabilježeneŽene i javni život Bosne i Hercegovine u 20. vijeku. Sarajevo: Sarajevski otvoreni centar.

Томић, С. (2015). Српске књижевнице из прошлости и проблем канонизације: предлози за превазилажење неких друштвених проблема у часопису Детињство: часопис о књижевности за децу. Нови Сад: Међународни центар књижевности за децу.

Томић, С. (2014). Образовање и освајање грађанског статуса жена: Прве српске учитељице-књижевнице у монографији Образовање, род, грађански статус. Београд: Центар за студије рода и политике, Факултет политичких наука.

Хоксворт, С. (2017). Гласови у сенци: жене и књижевности у Србији и Босни. Београд: Службени гласник.

Интернет извори:

Босанска вила (1885-1914) http://digital.nub.rs/greenstone/cgi-bin/library.cgi?e=d-01000-00—off-0period–00-1—-0-10-0—0—0direct-10—4——-0-1l–11-srZz-bhZz-cyr-50—20-home—00-3-1-00-0–4–0–0-0-11-10-0utfZz-8-00HYPERLINK “http://digital.nub.rs/greenstone/cgi-bin/library.cgi?e=d-01000-00—off-0period–00-1—-0-10-0—0—0direct-10—4——-0-1l–11-srZz-bhZz-cyr-50—20-home—00-3-1-00-0–4–0–0-0-11-10-0utfZz-8-00&a=d&c=period&cl=CL1.1”&HYPERLINK “http://digital.nub.rs/greenstone/cgi-bin/library.cgi?e=d-01000-00—off-0period–00-1—-0-10-0—0—0direct-10—4——-0-1l–11-srZz-bhZz-cyr-50—20-home—00-3-1-00-0–4–0–0-0-11-10-0utfZz-8-00&a=d&c=period&cl=CL1.1″a=dHYPERLINK “http://digital.nub.rs/greenstone/cgi-bin/library.cgi?e=d-01000-00—off-0period–00-1—-0-10-0—0—0direct-10—4——-0-1l–11-srZz-bhZz-cyr-50—20-home—00-3-1-00-0–4–0–0-0-11-10-0utfZz-8-00&a=d&c=period&cl=CL1.1″&HYPERLINK “http://digital.nub.rs/greenstone/cgi-bin/library.cgi?e=d-01000-00—off-0period–00-1—-0-10-0—0—0direct-10—4——-0-1l–11-srZz-bhZz-cyr-50—20-home—00-3-1-00-0–4–0–0-0-11-10-0utfZz-8-00&a=d&c=period&cl=CL1.1″c=periodHYPERLINK “http://digital.nub.rs/greenstone/cgi-bin/library.cgi?e=d-01000-00—off-0period–00-1—-0-10-0—0—0direct-10—4——-0-1l–11-srZz-bhZz-cyr-50—20-home—00-3-1-00-0–4–0–0-0-11-10-0utfZz-8-00&a=d&c=period&cl=CL1.1″&HYPERLINK “http://digital.nub.rs/greenstone/cgi-bin/library.cgi?e=d-01000-00—off-0period–00-1—-0-10-0—0—0direct-10—4——-0-1l–11-srZz-bhZz-cyr-50—20-home—00-3-1-00-0–4–0–0-0-11-10-0utfZz-8-00&a=d&c=period&cl=CL1.1″cl=CL1.1

(Цитирани текстови налазе се у бројевима који су излазили у периоду од 1885-1914)

Коларић, А. (2011). Жена, домаћица, мајка. Од те три речи зависи цео свет у часопису Књиженство. http://www.knjizenstvo.rs/magazine.php?text=26 (посљедња посјета 08.10. у 09:54)

Коларић, А. (2013).  Што нисам мушко: представе о вези између жене и нације у часопису Жена у ратним и поратним годинама (1911-1921) у часопису Књиженство. http://www.knjizenstvo.rs/magazine.php?text=88 (посљедња посјета 08.10. у 09:54)

Томић, С. (2014). Заборављена књижевница Даница Бандић и заборављени илустратор Урош Предић. http://www.komunikacija.org.rs/komunikacija/casopisi/Detinjstvo/XL_1/14/download_ser_cyr. (посљедња посјета 08.10. у 09:54)

 Томић, С. (2017). Српске књижевнице у босанскохерцеговачким листовима крајем 19. века у часопису Липар: лист за књижевност, уметност и културу. https://drive.google.com/file/d/0Bx6PfhyqzA4PM1k5NEVScFBkazQ/view (посљедња посјета 08.10. у 09:54)

Literary and political engagement of women in the periodical “Bosanska vila” (1895-1914)

Summary: In this paper we dealt with literary and political engagement of woman in periodical “Bosanska vila”. By feminist reading of the periodical „Bosanska vila“, we pointed to an alternative literary course filled by women who actively participated in political and cultural life. Avoiding a deeper theoretical analysis, the main focus in this paper was in intent to indicate their number in relation to what is recorded in the history of literature. Recording their prose, poetic achievements, critical works, impressions, as well as their translation activity, this work makes little contribution to the disintegration of traditional canon, and gives the possibility of a new reading of the periodical “Bosanska vila”.

Key words: Bosanska vila, periodicals, modernization flows, women writers, political engagement, feminst reading of periodicals.

Please follow and like us: