Ispovest II: Gubelkijana

Jelena MARIĆEVIĆ
Univerzitet u Novom Sadu
Filozofski fakultet
Odsek za srpsku književnost i jezik, III ciklus studija
mitojelija@gmail.com

Već je osmi mesec od kako sam u Krakovu, u Poljskoj. Čini mi se da celu godinu dana ipak ne bih izdržala. Biće dovoljno devet meseci, taman da ispunim dnevnik svog boravka u tuđini, gde su me jutrom u 06:30h neizostavno budila uznemiravajuća zvona sa katoličke bogomolje u komšiluku. Zvuci tih zvona nisu mi bili iritantni jer sam ja pravoslavka, koja bi se okružena tolikim katolicizmom, našla ugroženom ili na neki način uvređenom. Boraveći, pak, u Travniku, nikad nisam to pomislila ni zbog zvukova koji su dopirali sa džamija. Ti zvuci odavali su patinu samosvojnosti i pobuđivali su radoznalost… Ipak, ova krakovska zvona probijala su u meni zvučni zid nekog vremena za koje sam mislila da nije nikada bilo važno. Možda je i Andrić kriv za to. Ipak sam smeštena u Krakovu u onaj deo grada gde je i on boravio i još se zovem Jelena, ali žena koje ima…

No, ovo je priča o Jeleni, devojčici koje nema, a koja je počela da se javlja sa zvucima katoličke crkve iz komšiluka. Ne bih je možda ni postala svesna da nisam vodila krakovski dnevnik, naslovljen Smak krakovjaka. Ti dnevnički zapisi, post festum čitani, otkrili su mi jedan mali pasus, nastao četvrtog dana u Krakovu. Sedela sam na bankini glavnog rineka i slušala sam dvoje operskih pevača, odevenih u ubogu odeću kako pevaju i zapevaju poznate arije. Desno od njih sedela je u kolicima devojčica, igrajući se sitnim novcem. Ispred njih stajala je metalna vaza u koju su ljudi ubacivali „drobne“ pare. Lepo školovani glasovi, zreli muški i mladi ženski, širili su se tim delom rineka, zaglušujući topot paradnih konja koji vuku levo-desno zapadnoevropske turiste na izmaku života (70+). Pognutih glava, skrušeni, veličanstvo su dosezali samo otvarajući usta i usaglašavajući glasove, kao da im se ti glasovi ljube, a oni se stide tog poljupca, jeretičkog, nedopustivog, koji je iznedrio devojčicu u kolicima, plod neprofesionalnog poljupca. Stideli su se od ljudi oko sebe, koji ih slikaju, koji ih gledaju, ostavljaju novac i odlaze. Boleo ih je novac iz male vaze, njegovi zvuci vređali su poljubac glasova i obarali im glave, poglede u noge prolaznika. Samo se devojčica kikotavo smejuljila i zveckala „drobnim“ novcem. Zveckanje za dete u kolicima nije isto što i zvuk novca koji odzvanja kao poniženje, strah od egzistencije, brid od vređanja glasova.

Sada shvatam da treba da uništim Smak krakovjaka. Nisam mu uzalud dala takvo ime. „Smak“ na poljskom jeziku znači – ukus, na srpskom je – propast! Ukus Poljske za mene je opor, rezak, čini da moja svest propada i dezorijentiše se. Poljski krakovjak nikada nije bio moj stih, iako i on barokno zvecka. Ritmima mojih slutnji više odgovara ukus dvostruko rimovanih dvanaesteraca. On mi kao vetar vraća sve ono što je krakovjak odneo na pučinu. Moju providnu gumenu loptu, ispunjenu praporcima koji zveckaju, oduvanu 1990. na Jadranu. Otrgnuta iz ruku male Jelene, odletela na more, negde tamo valjda na jug, otkuda ona na ovom severu? Moja lopta sa zvončićima je moja arhetipska kob, moji barokni stihovi koji zveckaju rimama, a ja im ne znam poreklo (dvanaesterci? trinaesterci? osmerci?). Moj najveći strah? Da ne izgubim nekog ili nešto, iznenada, zbog vetra, malo jačeg, koji donosi kišu i da znam da više nikad zbog toga što ruke nisu čvrsto držale, neću da dobijem ništa. Mala lopta sa praporcima, poslednji poklon od tate. Nikad mi posle toga ništa nije poklonio jer ne umem da držim čvrsto ono što volim. Posle toga, igrala sam se samo sa knjigama, a poslednja igračka odletela je među valove sećanja i sada je neka katolička zvona izbacuju na površinu, kao posle poplave. Zveckala su mi samo slovca u knjigama, obletala oko i u mojoj glavi, pobuđivala mi maštu i zabavljala me. Knjige sam čvrsto držala, bojeći se da će odleteti i nestati, da ću izgubiti opet moju zveckajuću loptu koja me zabavlja, intrigira, od koje dobijam osmeh. Moja lopta sa praporcima, moj „treći znoj“, moj Blejzer boje mora, koga jedan dečak nije mogao da nađe i koji se bojao da neku stvar neće moći da pronađe. Lopta sa praporcima koju odno-si more, strah jedne devojčice koja se boji da ne izgubi ono što voli, da joj ruke ne budu slabe, a misli suviše u oblacima koji donose i buru. Blejzer i lopta se ljube, jeretički, stidljivo, pognutih glava, oborenih pogleda, na moru, uvek na moru!

Zvučni zid je probijen, Andrić je pročitan, dnevnik je spaljen, Krakov napušten i 1914. i 2014, lopte svakako nema – svet samo odzvanja – prestao je da zvecka, Jadran je Jadran, Poljska nije Jadran, Jelene nema, Poljska nije Jelena, stihovi nemaju okvire i više ne zveckaju, zato su smešteni među okrilja margina stranica.

Izvor fotografije: abc.net.au

Please follow and like us: