Jedna mala studentska priča

Zovem se Amar Bešlija i imam 19 godina. Dolazim iz Hadžića, mjesta nadomak Sarajeva, gdje sam završio osnovnu i srednju školu, kao jedan od najboljih u generaciji. Sada studiram Komparativnu književnost na Filozofskom fakultetu u Sarajevu. Pored toga, fokusiran sam na pozorište i film (režija, produkcija, montaža, kamera), književnost (pisanje drama, priča i pjesama) te na muziku, prvu umjetnost sa kojom sam došao u neposredni dodir kao dijete (godine aktivnog sviranja, komponovanja, pjevanja). Kroz njih pokazujem sebe, svoju dušu i emocije te pokušavam naučiti i druge nečemu, ukazati na nešto ili ih samo nasmijati, što i jeste moj krajnji cilj.

 

Likovi:

Adnan, prozvani štreber; student na granici dobrog i lošeg;

Edis, obnavljač; sve zna a ništa ne zna; samo neka je dobrog alkohola i kafane;

Lela, završila 3 godine psihologije;

Irena, Dalmatinka; živi u Sarajevu već 10 godina;

Jafa, otkačena do kraja; konta se vječito s Edisom;

Adnanova mama, inače iznervirana žena koja stalno nešto radi

  1. Adnanova soba

Adnan leži na krevetu i lista knjigu.

Adnan: Teorija književnosti se bavi…

Adnanova mama (prekida ga) OFF: Hoćeš sok?

Adnan: Neću, hvala ti. (Nastavlja s učenjem) Teorija književnosti se bavi razmatranjem…

Adnanova mama (prekida ga opet) OFF: Hoćeš šta jest?

Adnan (malo iznerviran): Neću, nisam gladan. (Nastavlja s učenjem) Teorija književnosti se bavi razmatranjem svih pitanja..

Adnanova mama (OFF): Učiš li sine? Treba li ti šta?

Adnan (vidno iznerviran): Učim, mama jašta nego učim.

Adnanova mama (OFF): I nauči l’ šta do sad?

Adnan: Pored tvojih prozivki slabo.

Adnanova mama (OFF): Otići ćeš gdje ne treba zbog toga.

Adnan: Prešutit ću. Popusti me malo.

Adnanova mama (OFF): Nek te ćaća popusti. Hajde uči. Ako šta naučiš, možda i dobiješ da jedeš.

Adnan (tiše, prema publici): Ne sikiraj se ti za moje jelo. (Otvara torbu i vadi čokoladu. Kreće da je otvori i začuje se kucanje vrata. Brzo vraća čokoladu u torbu i zatvara je)

Adnan: Šta je sad ženo draga?

Adnanova mama (OFF): Evo ti je došla ova tvoja. Kaže da učite. Samo pazite da umjesto te teorije ne odete na praksu.

(Adnan izlazi. Ulazi Irena a zatim za njom Adnan)

Irena: Pa di si ti mili? Zovem te cili dan na mobitel, a ti nedostupan.

Adnan: A učim ljubavi, učim evo vazdan, Allaha mi.

Irena: Pa hajde da predahneš malo. Nećemo cijelu noć samo učiti glupavu teoriju književnosti. Imamo vremena još 2 dana do ispita.

Adnan: U pravu si. Jesi Boga mi.

(Irena i Adnan sjedaju jedno pored drugog. Krenu da se poljube)

Adnanova mama (OFF): I još jednom da vam ponovim bez prakse, samo teorija. I dođi po ovaj sok, nemoj da te dvaput zovem. (Adnan izlazi). I ti mala knjigu u šake, nemoj šta drugo. Namazani ste vi svim bojama. (Adnan se vraća sa tablom i sokovima na njoj. Sjeda pored Irene)

Adnan: Evo vidiš, ovako mi je vazdan. Ja pročitam pola rečenice, ona mi nešto dobaci. Bog me ne ubio ako na ispitu ne budem pisao ono što mi je ona govorila, a ne ono što sam ko učio. Irena: Ne brini mili, spremila sam ja sve za ispit. Preći ćemo sve što treba.

Adnan: Nemoj, Allaha ti, samo da prelazimo jedno preko drugog. Na ispitu mi neće biti pitanja o tebi. (Irena mu udara blago šamar)

Adnan: Je l’ tako?

Irena: Jest. Upravo je tako. (Adnan uzima Ireni ruke i stavlja joj ih iza leđa. Smije se)

Adnan: Sad ćemo da vidimo ko je ovdje nasilan. (Adnan krene da je poljubi. Ona se izmiče. Vrisne dva puta)

Adnanova mama (OFF): Jebem vam mater oboma. Treći put govorim bez prakse, samo teorija. Čujem li vas još jednom, ne gine vam ova oklagija.

Adnan (Ireni): Tačno da mi se iselit odavde, pa nek se dere onda materi svojoj. Ko joj je kriv što je ona studirala teoriju bez prakse.

Adnanova mama (OFF): Sve ja čujem. Vidjet ćeš ti kad ti ćaća dođe kući šta je praksa.

Adnan: Nemoj da namjerno ispit padnem, eto tebi u inat. Pa ću se prihvatit prakse na njivi.

Adnanova mama (OFF): U pravu si. Bolje je bilo da sam ti kupila deset ovaca. Al’ nije ni sad kasno.

Adnan: Ma je…

Irena (prekida ga): Šuti bolan, smiri se. Kad je već ovako, uzmi te knjige i da učimo dok ne zaspe. Neće nas Ajla na ispitu poštedjeti zbog tvoje mame i njene teorije.

Adnan: U pravu si. Jesi Boga mi. (Adnan uzima knjige i njih dvoje počinju da uče).

Irena: Idemo ispočetka. Evo, ovo. (pokazuje mu rukom dio u knjizi) Znači teorija književnosti se bavi razmatranjem svih pitanja koja se… (Prekida je kucanje na vratima) Adnan: Evo vidiš, opet. Odoh da vidim šta je sad.

Irena: Hajde požuri se.

(Adnan izlazi.)

Adnan(OFF): Ooo, otkud vas dvoje? Kako vas put okrenu ovamo? Hoćete li se dugo, ne daj Bože, zadržat?

Edis (OFF): Pa zvala nas Irena sinoć. Kaže da učite, pa možemo zajedno.

Jafa (OFF): E hvala ti u životu za to zadržavanje, međede. Mi donijeli svega a ti tako.

Adnan (OFF): Znaš da se zezam, hajde ulazi i ne laprdaj u prazno.

(Adnan, Edis i Jafa ulaze)

Irena (ustaje i grli Jafu pa Edisa) Hej, otkud vas dvoje ovamo?

Jafa: Čuj otkud? Pa ti si nas zvala da učimo. Nije ti valjda Adnan popio mozak prije nego što smo došli?

Irena: Aaaa, u pravu si. Mislim, nisi u pravu za mozak, upravu si da sam vas zvala.

Edis: Hajde sjedite, ima svega, malo da zamezimo, pa da učite. Mislim, učimo. (Ulazi Lela. Šunja se tiho iza svih. Oni je ne vide. Dolazi do iza Jafe i spušta svoju glavu do njenog uha)

Lela (šapne joj): Kako si? (Jafa se naglo ustane i počne vrištat. Svi ustaju sa kauča i okreću se prema Leli) Jafa (zadihana): Uh, uh. Mogla sam pretpostaviti da si to ti. Nemoj to nikad više ponovit, jer, uh, ako ponoviš, nećeš dobiti treće prilike.

Lela (sa osmijehom): Hoćeš me to ubit?

Jafa (ozbiljno): Ma jok ba. Srce će me opalit zbog tebe.

Edis (tiho): E da hoće…

Adnan: Hajde sjedite sad. Ja se nadam da ćemo nešto uspjeti da naučimo. Mislim da nam je vrijeme. (Sjedaju, otvaraju čips, sokove, i počinju da uče. Čitaju tiho, kao da se došaptavaju.)

Lela (pjevajući): Teorijaaa knjiiiižeeevnostiii… (Jafa je udara u glavu nejako)

Jafa: De prekini. Zvučiš ko hor bečkih dječaka.

Adnan: Ne mogu se složiti s tobom. Mislim da zvuči kao hor promuklih bečkih dječaka.

Lela: Ma dječaci su vam u gaćama. I to promukli.

Adnan: Da je promukao i nije.

Jafa (gleda prema nogama): U mene je curica.

Adnan: Sreća pa nije dječak. A je l’ promukla curica? (Jafa ga udari u glavu nejako)

Jafa: Ja tebe ako ufatim, nećeš imati ni dječaka ni curice.

Edis: Bolje i to nego biti dole curica, gore dječak.

Lela: Ja mislim i dalje da je bolje i to, nego biti dole dječak, a gore curica.

Irena (vrisne): Tišina! (Svi se ušute) Nemojte biti djeca, šta vam je. Budite ljudi.

Adnan: Ma jesmo mi ljudi, samo je rijetko ko od nas čovjek.

Jafa: E, ako si ti čovjek, ja sam slon.

Adnan: Pa iako nisam čovjek, ti i jesi slon.

Jafa: E sad ću te slomiti!

Adnan (bježeći sa scene): Majko, pomagaaaaj.

Jafa: Ne može ti vala ni babo pomoć. (Trči za njim)

Irena: E koja su ovo dva komada budala.

Edis: Šta komada. Ma komadine.

Lela: Ti da šutiš mali.

Edis: Ma mali ti je… (Čuje se vriska Adnanove mame)

Adnanova mama (OFF): Ovo će ti biti zadnje učenje. Sad ću ti ja pokazati mamlaze jedan. Sad ću te ja nešto naučit.

Jafa (OFF): Nemojte gospođo… Nisam ja…

Adnanova mama (OFF): Jok, moja mater je… (Čuju se udarci i vriska Adnana i Jafe. Irena, Lela i Edis gledaju prema izlazu. Udarci i vriska se stišaju)

Adnanova mama (OFF): Haj sad marš tamo. (Ulazi Adnan držeći se za glavu i Jafa držeći se za leđa)

Adnan: Joj…

Jafa: Majko moja mila…

Adnan: Sve si ti kriva, hajvanu nad hajvanima.

Jafa: Ma ako ti ja…

Lela (prekida je): Tišina. Jeste vi normalni? Hoćete da nas žena sahrani ovdje?

Adnan: A ima ti i ta mjesta. (sjeda pored Irene)

Jafa: Neka, neka vratit ću ti ja za ove. Ne tuče mene moja mater, a da me tvoja tuče.

Adnan: Vrati ti njoj. Eno, na spratu, prva pa desno. Pa udri koliko god možeš.

Jafa: Mah…

Irena: Hajmo mi ljudi ili učit ili spavat. Pametnije nam je nego raspravljat.

Edis: U pravu si. (Svi se namještaju da spavaju. Adnan pored Irene, Lela sama na čošku, Edis pored Jafe, ali okrenut na drugu stranu)

Lela: Eh, ja i moj momak.

  1. Adnanova soba

(Spavaju. Jutro je.)

(Edis hrče, te tako sam sebe probudi)

Edis (trzne se): Uuuu, otkud ja na njoj da završim. Uuuu, Bože. Sad ću ja njoj vratiti za ovo njeno šlepanje meni.

(drekne se na njoj na uho) Jafoooooo.

(Jafa se trzne i skoči. Adnan i Irena se probude zbog dreke)

Jafa: Nisam, mama, nisam tebe mi. Nemam momka, i učim, evo sve sam položila de vidi… (dolazi sebi, te gleda oko sebe i vid njih troje, te postidi) Ups.

Adnan: Mora me neko probuditi, pa makar. (trzne se) Koji je dan, koji je dan, koliko je sati, zakasnismo na ispit (budi Irenu).

Irena: Šta, gdje, ko? Pola 2, pola 2, eto koliko je…

Adnan: A nismo, pogrešan dan…

(Čuj se udarac oklagije od sto. Svi ušute)

Adnanova mama (OFF): Ušutili zauvijek da Bog da.

Adnan: I oglušili isto tako, samo da te ne slušamo.

Adnanova mama (OFF): Šta to reče?

Adnan: Ma ništa, govorim: Amin, amin. Mislim, amin da ušutimo.

Adnanova mama (OFF): Neka popitat ćemo se mi. Ustvari popitat ćeš se ti s oklagijom, ako te samo ja uhvatim.

Adnan: Ma… (Irena mu stavi ruku na usta)

Jafa: Vidi Lele. Još uvijek spava. Pa nju ni filharmonija ne može probuditi.

Adnan: Stipu to, slušaj. (Drekne se) Leloooo, položilaaa si ispiiiit. (Lela se trza. Gleda oko sebe. Vidi njih smiruje se)

Lela: A šta? A de nemoj me. Koliko je sati?

Irena: Pola 2.

Lela (trzne se i uzme svoje stvari): Ljudi, haj sve ostalo, nego sam zaboravila na mamu. Dolazi u dva, odoh, odoh. Ne budem li je čekala, ne čekajte ni vi mene da me vidite. Uh. Vidimo se kasnije.

Svi u glas: Ćaooo.

Adnan (sjeda): Opet ništa naučili nismo.

Irena: Govorila sam, ništa od grupnjaka. Mislim, od grupnog učenja.

Edis (zapjeva): Sad je kasnooo…

Jafa: Ma mi smo zakasnili sa životom, a da ne pričam o drugom.

Adnan: Šta sad raditi? Stvarno nisam pametan.

Edis: Ma hajmo negdje na kafu i malo prošetat. Pa ćemo svratit do Lele, da joj popričamo koju s ma-mom. Poslije ćemo učit, imamo vremena.

Adnan: Hajmo, hajmo na noge lagane. Moglo bi svašta da bude ako ne izađemo. Ko da gledam ova moja mater će se opet upalit ko fitilj.

(Spremaju se i izlaze iz sobe. Ostavljaju nered u sobi)

Adnanova mama (OFF) (Dere se): Ne dam ti para, mrš mi iz kuće. Nadam se samo da si pospremio sve.

Inače će te čekat kad se vratiš.

(U sobu ulazi Adnanova mama sa škafom i opranim vešom u njemu)

E kad bi me samo jednom u životu poslušao… Ali nikad, nikad. Tvrdoglavo, pa tvrdoglavo. Isti svoj ćaća. Ja kad bih mu rekla da mu je Adnan sin, on bi me ubijedio da nije. Samo da bude kontra. Ccc. (Posprema smeće)

Eh tako, vidi što je sad fino. Ali opet će on ovo razbacat, ne znam ni ja što slažem. (zamisli se) A slažeš što si konj, eto što. Ko će ti reći hvala. (Izlazi iz sobe)

  1. Lelin stan

(Lela sjedi u kućnom ogrtaču i papučama na trosjedu. Čita knjigu i pije sok. Na stolu su i cigarete, upaljač, flaša od soka. Čuje se zvono i prekida je u čitanju)

Lela: Ma ja. Bilo bi nešto kad mene ne bi neko prekinuo.

(Lela izlazi da otvori. Na scenu ulaze Edis, Adnan, Jafa i Irena, a za njima i Lela)

Lela: Otkud vas iznenada? Bezbel’ nemate pametnijeg posla?

Adnan: Znaš nas. I kad imamo posla nije nam pametan. Studenti smo, nismo ljudi. (Svi sjedaju nekako jedva jedni uz druge)

Lela: Isto si tužna vrba. Em se jadaš em izgledaš nikako.

Adnan: Tužna vrba mi kaže.

Jafa: Opustite se.

Irena: Lelo gdje ti je mama? Mi baš svratili evo da popričamo sa ženom. Da čujemo koju pametnu.

Lela: Aaaaa (udari se rukom u glavu). Ne pitajte. Ja mislila da će danas doći, ali ne. Ona će doći iduće sedmice u srijedu. Nemam više ni mozga, pored svega ostalog što nemam.

Edis: Pa jesi ti šta Lelo učila?

Lela: Ma vala i jesam i nisam. Da mi ne upadate u stan, ko FBI možda i bih.

Jafa: Lelo, molim te napusti svoj stan.

(Svi se smiju osim Lele)

Lela: Bolje mi je vala i ispred vrata nego s vama da sjedim.

Irena: Hajde ne budi ozbiljna, vidiš da se zezamo.

Lela: Nisam ni rekla da se ne zezamo.

Edis: E da ja vama kažem nešto. Ne znam što se sikirate toliko za ispit. Pa lagan je skroz.

Jafa: E vidi ko nam kaže. Onaj što ponavlja godinu. Haj šuti Boga ti.

Edis: Vratit ću ti ja, neka neka.

Adnan (tiho Ireni): Vidi što se šlepaju jedno drugom.

Irena (tiho Adnanu): Mi smo se barem skontali, njih dvoje neće nikad ovako.

Jafa: Aha! Šta se to vas dvoje došaptavate?

Adnan: Ma ništa mi. Govorim joj baš kako je lijepo vrijeme napolju. Kaže ona nije primijetila.

Jafa: Ih, ako vam ja dadnem i lijepo i vrijeme napolju.

Edis: Opet se drogiraš. Pa što ti treba u životu?

Jafa: Da ne budem normalna tako kao ti.

Edis: Haj šuti Boga ti. Šta mi fali? Vidi tebe kakva si, da sad izađeš napolje, ne bi te ni cuko pogledao. Okrenuo bi glavu i gledao u nebo.

Jafa: E hvala ti u životu.

Lela: E majko moja draga gdje me posla da studiram, blago meni.

Adnan: Jeste vala i ja kažem. Da si Bogdo diplomirala, ne bi se sad s budalama džabe družila. Uzimala bi pare za ovakve kao mi.

Irena: Hajte ljudi, dosta šale, dosta. Da vidimo šta ćemo za ispit konačno. Znate i sami da nam je odlu-čujući. Ako padnemo, ponavljamo godinu.

Adnan: Ma ja nešto znam, pa vidjet ćemo. Na kraju krajeva, uvijek te mogu oženit ako padnem na ispitu i pobjeći u Njemačku kod rođaka.

Irena: Umal’ ti ne rekoh šta ćeš oženit.

Jafa: Ma ja isto nešto znam. Mama mi je rekla da se kući ne pojavljujem ako ne položim, tako da Edisu ne gine da me ženi ako padnem.

Edis: Heh, bolje da šutim.

Lela: A šta ću ja ako padnem? Ko će mene ženit?

Jafa: Znaš kako je Adnan prije Ivane volio imaginarnu i svugdje je vodao?

Lela: Znam.

Jafa: E tako i ti ako padneš.

Lela: A pa ništa mi drugo ne preostaje. Samo ja živim u nadi da ću položit.

Adnan: Živi ti u nadi, mi ćemo u Njemačkoj ako Bog da.

Irena: Ti živi u Njemačkoj, ja ću Boga mi u Splitu. Ne planiram se još udavat.

Adnan: Eh, evo baš će mi srce pući od muke što nećeš.

Edis: Ma znate šta. Hajmo mi u kafanu i malo se opustiti pred ispit. Što znamo, znamo. Što ste naučili, mislim što smo naučili, naučili smo.

Jafa: Ma u pravu si.

Lela: Jesi vala Allaha mi, pametnije još nikad ništa nisi rekao.

(Njih petero se sprema i izlazi sa scene. Adnanu ostaje telefon na stolu. Nakon nekog vremena zvoni)

  1. Lelin stan

(Rano jutro oko 4h. Svi se vraćaju pjani. Ulaze na scenu)

Edis: Reko sam ja, hik (štuca), nema boljeg mjesta od kafane.

Adnan: Ma kafanski fakultet majka. (smije se)

(Jafa i Lela ulaze zagrljene. Adnan i Edis sjedaju)

Edis: Jafa, što si mi se to proljepšala?

Jafa: Da me lakše podneseš kad me gledaš.

Edis: Onda moram još malo popit, hik.

(Jafa i Lela sjedaju. Ulazi Irena. Pokušava da skine cipelu)

Irena: Isusa mi moga, ova cipela me prati. Neće da spadne nema šamse.

Adnan (ustaje): Da ti pomognem?

(Irena sjeda na pod i trza nogom ne bi li cipela sama spala)

Irena: Neka sama ću.

Adnan (sjeda): Nisam ni mislio, samo onako pitam.

Jafa: Eeeee, jest me pogodila pjesma, uf.

Edis: E kud te šta, hik, drugo ne pogodi.

Jafa: Ne izazivaj. (sjeda na trosjed, i zatvara oči)

Lela: Hajmo malo, malo, malo odspavat. Ujutro nam je ispiiiit.

(Jafa već spava)

Edis: Ja sam uvijek za, hik. (Pada na Jafu i zahrče)

(Irna konačno skida cipele i sjeda pored Adnana. Njih dvoje se namještaju i zatvaraju oči)

Lela: Opet sam ja svijeća ovdje. (Zatvara oči)

  1. Lelin stan

(Prespavali su ispit. Već je kasno podne oko 16h. Spavaju. Adnanu zazvoni telefon. Budi se)

Adnan: Molim… Kojem ispitu mama… Koliko je sati… (vrisne) 4 popodne… (prekida razgovor, budi ostale) Ustajte, ustajte, zakasnili smo na ispit… 4 je popodne…

(Edis i Irena se bude polahko)

Edis: Ma kojem ispitu?

Irena: O čemu ti… (trza se) Aj, aj, zakasnili smo, mama će me sahraniti živu!

Adnan (drekne se): Jafo!

(Jafa se trzne)

Jafa: Molim mama? Nisam sinoć bila u kafani, nisam. Nisam pjana, nisam pušila, hoćeš da huknem…(dolazi sebi) Ups.

(Lela se budi)

Adnan: Ljudi zakasnili smo na ispit. Gotovo je. Rekao sam ja, obnavljat ćemo je zajedno.

Lela: Kasno nam je sad raspravljat.

Irena (kroz plač): E majko, e majko…

Adnan: Neka smiri se ljubavi, polahko, nije smak svijeta.

Jafa: Nije smak svijeta, ali će biti smaknuće mene. Ona moja će me sa oklagijom čekat ispred ulaznih vrata.

Adnan: Dobro je pa je sa oklagijom. Mene će moja čekati sa sjekirom. Ima da me nasitnika za potpale.

Lela: Da se i ja požalim neće pomoć. Da barem imam momka, udala bih se odmah, istog trena i pobjegla.

Edis: E tačno ćemo ti kupiti jednog pa se udaji.

Lela: Eee da je to tako Bogdo.

Adnan: Ja znam da ja ne smijem kući, ni pod razno.

Irena (zaustavlja plač, okreće se prema Adnanu i osmjehne se): Aaa ljubavi…

Adnan: Molim?

Irena: A jesi ti ozbiljno mislio za onu ženidbu?

Adnan: Još će me sad pitat jesam li ozbiljno mislio za Njemačku.

Irena (nježno ga udari): A ozbiljno te pitam budalice moja.

Adnan: Otkud ovolika ljubav odjednom Allahu dragi?

Irena: Pa sarmice moja, ti znaš da ja tebe jako volim, samo to ne pokazujem. I šta kažeš, hoćemo li se uzimati i bježati kod tvog rođaka… (Adnanu zvoni telefon)

Adnan: Ne znam, vidjet ćemo… (Javlja se na telefon) Molim mama… Ma ne nisam mama… Pa šta ću…(ljutito) Je li tako… E zapamti kad ćeš me više vidjeti… Eto tako… Haj sad zdravo… (prekida)

Irena: Ljubavi, šta ti kaže mamica?

Adnan (osmjehne se): Ma ko da je bitno. I je li idemo u tu Njemačku? Kaže mama da mi daje potpunu podršku.

Irena: Ma kupuščiću moj, ti znaš da sam ja uvijek za.

(Njih dvoje se zagrle.)

Adnan: Ćao ljudi. Čujemo se uskoro.

Irena: Bye.

(Izađu sa scene. Edis je zagledan u svoj mobitel. Kuca poruku. Jafa mu se privlači uz uho i tiho mu govori)

Jafa: Edise, srećo moja. (Edis se trzne i ustane)

Edis: Šta je sad?

Jafa: Sjećaš se šta sam ja tebi rekla, ono znaš ako padnemo na ispitu (glumi da se postidila.)

Edis: Ne znam baš, podsjeti me (pravi se lud.)

Jafa: Ma ono znaš, ako padnemo, da će me neko oženit.

Edis (gleda u plafon): Ma ništa ne znam.

Jafa: Pa ako padnemo na ispitu, neko me mora oženit, mami na oči ne smijem.

Edis (gleda u plafon): Pa nek te ženi. Ali ne bih mu ja bio u koži, kad vidi šta će oženit. A i vala ime mu je čudno, čuj Neko.

Jafa (drekne se): Haj ne pravi se lud! Rekla sam ako padnemo da ćeš me oženit.

Edis: Odjednom nešto dobro ne čujem, čekaj da uši očistim malo (stavlja prst u uho) De sad ponovi.

Jafa (smireno, zaljubljeno, zavodnički): Rekla sam, ono ako padnemo, da ćeš me oženit.

Edis: Aaaa to. (zamisli se kratko) Ne pada mi na pamet.

Jafa: Joj, ako te ja ufatim, bezdušni stvore.

Lela: Prodajem ja duše, ako ko hoće kupit, ima jeftino.

Jafa: Neće njemu ništa trebat ako mu ja dam.

(Edis uzima jaknu i oblači je.)

Edis: Znate šta, trebao bih ja ići, imam nekog posla, odmarajte vi…

Jafa: Džabe ti bolan bježat.

Edis: Ma znaš, čeka me neka raja…

Jafa: E sad si gotov!

(Edis istrčava sa scene, a Jafa za njim. Čuju se udarci)

Edis (OFF): Majko milaa… Nemoj…

Jafa (OFF): Sad ću ti ja dati…

Edis (OFF): Bože mi oprosti…

Jafa (OFF): Džabe ti njegov oprost, kad ti ja neću oprostit na ovom svijetu.

Edis (OFF): E ne bih te sad oženio da si zadnja na svijetu.

Jafa (OFF): Oženio, ne oženio bit ću ti zadnja. Ako ništa ima da te zadavim ko horoza.

Edis (OFF): Allahu…

(Udarci se stišaju. Lela sve vrijeme gleda u pod)

Lela: Eto, eto, eto. Vidite, ja i moji prijatelji. Svi imaju nekoga samo ja nikoga. (Ustaje) Ustvari, imam ja nekoga. Mog imaginarnog momka. Njega volim najviše na svijetu. I što je najbolje, uvijek je uz mene. Ali opet… E, pa i ispit sam pala… Ne, ne, nisam pala. Lelo ne možeš pasti ispit ako mu ne prisustvuješ. Pa ja, jest. Oh Bože… Pa majka će mi je… A ne, neće… Ipak fino sam dijete. Ma ko iz Finske.. Jesam, je-sam… Ma da ne kažem odakle. Grh… A znate šta… Odoh ja fino, sa svojim imaginarnim momkom na kafu… On će me slušati… Vi ne morate… (Lela izlazi sa scene)

Izvor fotografije: Unsplash.com

Please follow and like us: