“Pismo omladini” (Émile Zola)

Sibela HADŽOVIĆ
Univerzitet u Sarajevu
Filozofski fakultet u Sarajevu
Odsjek za romanistiku (francuski jezik i književnosti i italijanski jezik i književnost), II ciklus studija
sibela.hadzovic@gmail.com

Kuda idete, mladi ljudi, kuda idete, studenti, koji ulicama u grupama trčite, dok protestujete u ime vaše srdžbe i vašeg zanosa, i osećate neizmernu potrebu da javno ispustite krik vaše ozlojeđene savesti?

Idete li protestovati protiv kakve zloupotrebe moći, da li je uvređena potreba za istinom i pravičnosti, koja još uvek u vašim novim, neukim dušama spaljuje političke sporazume i svakodnevne kukavičluke života?

Idete li ispraviti društvenu nepravdu, postaviti protest vaše drhtave mladosti na nejednaku vagu, gde je tako netačno izvagana sudbina srećnih i sudbina razbaštinjenih ovoga sveta?

Idete li uspostaviti toleranciju, nezavisnost ljudskog razuma, izviždati nekog pristalicu razuma, pilećeg mozga, koji bi želeo navesti vaše slobodne umove na staru grešku, proglašavajući tako propast nauke?

Idete li glasno izvikivati, pod prozorom nekakvog lika koji beži i laže, vašu nesavladivu veru u budućnost, u ovom budućem veku kojeg vi donosite i koji treba uspostaviti mir u svetu, u ime pravde i ljubavi?

  • Ne, ne! Mi idemo u hajku na čoveka, na starca, koji je, nakon dugog života provedenog u radu i pravednosti, umislio da može nekažnjeno podržavati jedan velikodušan čin, koji može nekažnjeno želeti da upali svetlo i da neka greška bude ispravljena, i to u ime časti francuske domovine!

Ah, kada sam ja bio mlad, video sam je, nju, Latinsku četvrt, koja je sva vrvela od ponosne strasti prema mladosti, ljubavi prema slobodi, mržnje prema surovoj sili, koja mrvi mozgove i tlači duše. Video sam je, pod Vlašću, kako kroji hrabro delo opozicije, video sam je čak ponekad i nepravednu, ali kako uvek preteruje u slobodi ljudske emancipacije. Izviždala je velike autore u vrtovima Tuileries, loše se ophodila prema profesorima čije joj se podučavanje činilo nejasnim, ustajala je protiv bilo koga ko bi bio za tamu i tiraniju. U njoj je goreo sveti dom divne ludosti dvadesetih godina, dok se sve nade pretvaraju u stvarnost, a dok se sutra čini sigurnom pobedom Savršenog grada.

A, ako bismo se visočije popeli, u ovoj istoriji plemenitih strasti, koje su izdigle mladost škola, uvek bismo je videli kako se ljuti zbog nepravde, kako strepi i diže se za sirotinju, za napuštene, prognane, kako se diže protiv surovih i moćnih ljudi. Ona je protestvovala u korist potlačenog naroda, bila je za Poljsku, za Grčku, stala je u odbranu svih onih koji pate, koji umiru pod brutalnošću kakve gomile ili nekog tiranina. Kad se govorilo da je Latinska četvrt usplamsala, mogli smo biti sigurni da se iza nekog plamena mladalačke pravednosti, nalazi bezbrižnost upravljanja koja od zanosa stvara srdačno delo. Kakva je tada spontanost bila, kakva je to razuzdana reka tekla po ulicama!

Dobro znam da se danas kao izgovor uzima ugrožena domovina, Francuska, koju je jedna banda izdajnika prepustila pobedonosnom neprijatelju. Ali, ovo pitam ja, gde će se drugo pronaći svetla spoznaja za stvari, instinktivan osećaj za ono što je stvarno, što je pravedno, negoli u ovim novim dušama, u ovim mladim ljudima koji se rađaju na javnom životu, čiji zdrav i dobar razum još uvek ništa ne bi trebalo pomutiti? To da političari, koje su godine spletki pokvarile, da novinari, neuravnoteženi zbog svih sramota posla, mogu prihvatiti i najbesramnije laži, mogu zatvoriti oči pred zaslepljujućim jasnoćama, to se objašnjava, to se razume. Ali ona, omladina, ona je, dakle, već dobro pokvarena da se njena nevinost, njena prirodna iskrenost, odjednom ne raspozna usred neprihvatljivih grešaka i ne ode pravo ka onome što je očigledno, što je jasno, zbog časne svetlosti dana.

Nije samo u pitanju obična istorija. Jedan činovnik je bio osuđen, i niko i ne sanja da posumnja u poštenje sudija. Oni su ga kaznili po svojoj savesti, na osnovu dokaza koje su smatrali tačnim. Zatim, jednog dana, dešava se da jedan čovek, da više ljudi posumnja, i na kraju budu uvereni da jedan od dokaza, jedan od najvažnijih, barem jedini na koji su se sudije javno oslonile, bude lažno pripisan osuđenom, i da taj dokument ne navede sumnju u drugog počinioca. I oni to govore, a ovog drugog je zatvorenikov brat odao, čija je stroga dužnost bila da to učini; i eto, nužno, novi spor počinje, pre sprovođenja revizije prvog spora, ukoliko osuda postoji. Zar sve ovo nije savršeno jasno, pravedno i razumno? Gde se, tu unutra, nalazi spletkarenje, crna urota kako bi se sačuvao izdajnik? Izdajnika, njega ne poričemo, samo želimo da on bude krivac, a ne nevin čovek koji ispašta zbog zločina. Uvek ćete ga imati, vašeg izdajnika i radi se o tome da vam se daje jedan takav, verodostojan.

Zar ne bi bilo dovoljno malo zdravog razuma? Kojoj pokretnoj snazi bi se, dakle, priklonili ljudi koji traže reviziju afere Dreyfus[1] ? Odbacite maloumni antisemitizam, čija okrutna manija fiksne ideje u tome vidi jevrejsku zaveru, jevrejsko zlato koje se trudi da jednog Jevreja zameni hrišćaninom, u beščasnoj tamnici. To ne drži budnim, neverovatnosti i nemogućnosti se ruše jedne na druge, svo zlato sveta ne može potkupiti pojedine savesti. I baš treba doći do istine, koja znači prirodno, sporo, nesavladivo razglašavanje svake sudske greške. Istorija je tu. Jedna sudska greška je snaga u pokretu: savesni ljudi su osvojeni, izmučeni, sve više i više se uporno žrtvuju, rizikuju svoje bogatstvo i živote, sve dok se pravda ne uspostavi. I nema drugog mogućeg objašnjenja za ono što se danas dešava, ono ostalo su samo užasne političke i verske strasti, samo bujica prepuna kleveta i psovki.

A kakav bi izgovor imala omladina, kad bi se ideje čovečnosti i pravednosti za trenutak pomračile u njoj! Na zasedanju održanom 4. decembra, jedna francuska skupština se pokrila sramotom, izglašavajući dnevni red «koji sramoti vođe grozne kampanje koja ruši javnu svest». Glasno to kažem, za budućnost koja će me pročitati, nadam se, jedan takav glas je nedostojan naše plemenite zemlje, i ostaće poput neizbrisive mrlje. «Vođe», to su savesni i srčani ljudi, koji, pojedini zbog sudske greške, su je odali, kako bi se ispravka izvršila, u patriotskom ubeđenju da će jedna velika nacija, u kojoj će jedan nevin čovek umirati u mukama, biti osuđena nacija. «Omražena kampanja», to je krik istine, krik pravde kojeg ovi ljudi ispuštaju, to je tvrdoglavost koju oni ostavljaju na želju da Francuska ostane, pred narodom koji je gleda, ljudska Francuska, Francuska koja je donela slobodu i koja će uspostaviti pravdu. A, dobro to vidite, Skupština je zasigurno počinila zločin, eto kako je pokvarila i omladinu naših Škola, i eto je, nje, omladine, prevarene, izgubljene, ostavljene nasred naših ulica, kako protestuje, što se još nikada nije videlo, protiv svega onoga što je ponosnije, hrabrije, božanskije u ljudskoj duši!

Nakon zasedanja Senata, 7. decembra, govorilo se o padu za gospodina Scheurer-Kestnera. Ah! da, kakav pad, u njegovom srcu, u njegovoj duši! Zamišljam njegovu teskobu, patnju, dok gleda kako se oko njega ruši sve ono što je voleo od naše Republike, sve ono čemu je pomogao da se osvoji za nju, u dobroj borbi svog života, najpre sloboda, zatim loše vrline odanosti, oslobođenja i građanske hrabrosti.

On je jedan od poslednjih iz svoje jake generacije. Pod Carstvom, znao je šta znači narod potčinjen vlasti pojedinca, koji se proždire zbog groznice i nestrpljenja, šta su usta okrutno začepljena, pred poricanjem pravde. Video je naše poraze, krvavo srce, znao je tome uzroke, svi nastali zahvaljujući zaslepljenosti, dospotskim budalaštinama. Kasnije, bio je jedan od onih koji su najmudrije, najvatrenije radili da bi oslobodili zemlju od ličnog smeća, da joj vrate svoj položaj u Evropi. On potiče iz herojskih vremena naše republikanske Francuske, i zamišljam kako je mogao verovati da je učinio jedno dobro i trajno delo, da je despotizam zauvek oterao, slobodu osvojio, posebno čujem ovu ljudsku slobodu koja dozvoljava svakoj savesti da potvrdi svoju dužnost, usred tolerantnosti drugih mišljenja.

Ah dobro, tako je! Sve je moglo biti osvojeno, ali sve je još jednom na zemlji. On nema oko sebe, u sebi, ništa osim ruševina. To što je bio žrtva potrebe za istinom, to je zločin. To što je želeo pravdu, to je zločin. Vratio se užasni despotizam, najokrutniji čep je ponovo na ustima. Nije to Césareva čizma koja mrvi javnu svest, to je posve jedna Skupština koja žigoše one koje strast valjano raspaljuje. Zabranjeno je govoriti! Šake gnječe usne onih koji trebaju istinu odbraniti, pobunjujemo svetinu kako bi svela osamljene ljude na tišinu. Nikada nije bilo organizovano jedno takvo monstruozno tlačenje koje je iskorišćeno protiv slobodne rasprave. A sramni teror vlada, najhrabriji postaju kukavice, niko se više ne usuđuje reći ono što misli, u strahu da ne bude prijavljen kao prodana duša i izdajnik. Nekoliko časopisa koji su ostali časni, puzi pred svojim čitaocima koje smo napokon zaludeli glupom istorijom. I nijedan narod, verujem, nije proveo jedan mučniji, prljaviji, teskobniji sat zbog svog razuma i svog dostojanstva.

Dakle, istina je, mora da se sva ona časna i snažna prošlost urušila kod gospodina Scheurer-Kestnera. Ako on još uvek veruje u dobrotu i pravičnost ljudi, to je zbog toga što poseduje snažni optimizam. Ako ćemo biti iskreni, svakodnevno su ga, već tri nedelje, klevetali, kako bi oskrnavili čast i radost njegove starosti. Nema veće nevolje kod časnog čoveka nego biti mučenik vlastite časti. Kod takvog se čoveka ubija vera u sutra, truje se njegova nada; i, ako umre, on kaže: „Gotovo je, ničega više nema, sve ono dobro što sam učinio, odlazi sa mnom, vrlina je samo reč, svet je crn i prazan!“

I, kako bi ošamarili patriotizam, izabrali smo tog čoveka, koji je, u našim Skupštinama, poslednji predstavnik Alsace-Lorraine! On, prodana duša, izdajnik, čovek koji vojsku napada, kad bi njegovo ime trebalo biti dovoljno da razuveri najsumnjivije brige! Nesumnjivo, bio je naivan pa poverovao da će njegova osobina Alzašanina, njegova slava okorelog patriote garantovati i njegovo poštenje, u njegovoj osetljivoj ulozi pravednika. Ako se bavio ovim slučajem, zar to nije značilo izreći brz zaključak tog slučaja koji mu se čini važnim za čast vojske, za čast domovine? Pustite nek se još nedeljama odugovlači sa njom, pokušajte da ugušite istinu, da se protivite pravdi, i upravo ćete videti da li ste nas pred čitavom Evropom izvrgli ruglu, da li ste smestili Francusku na poslednje mesto među nacijama!

Ne, ne! Glupe političke i verske strasti ništa ne žele čuti, a omladina naših Škola nudi svetu ovaj spektakl u kojem ona ide u hajku na gospodina Scheurer-Kestnera, izdajicu, prodanu dušu, koji vređa vojsku i sramoti domovinu!

***

Ja dobro znam da nekoliko mladih ljudi koji protestuju ne predstavljaju svu omladinu, i da stotinjak galamdžija, na ulici, pravi više buke od deset hiljada radnika, brižljivo zatvorenih u svojim kućama. Ali nije li tih stotinu galamdžija već previše, i kakav se uvredljiv nagoveštaj kao što je jedan ovakav pokret, toliko zabranjen kakav i jeste, može u ova doba desiti u Latinskoj četvrti!

Mladi antisemiti, zar, dakle, ovo postoji? Znači, ima novih mozgova, novih duša, koje je ovaj glupi otrov već izbacio iz ravnoteže? Koje li tuge, koje li zabrinutosti, za dvadeseti vek koji će nastupiti! Stotinu godina nakon Deklaracije o ljudskim pravima[2] , stotinu godina nakon najvećeg dokumenta tolerancije i emancipacije, vraćamo se na verske ratove, na najgnusnija i najgluplja bunila! I to se još podrazumeva kod pojedinih ljudi koji igraju svoju ulogu, koji zastupaju samo jedan stav i koji imaju samo jednu, proždrljivu ambiciju da zadovolje. I to kod mladih ljudi, kod onih koji se rađaju i jure ka ostvarenju svih prava i svih sloboda, o kojem smo sanjali da će zablistati u sledećem veku! Oni su očekivani radnici, i evo, već se proglašavaju antisemitima, tj. počeće vek masakrirajući sve Jevreje, jer su oni sugrađani druge rase i druge vere! Vrlo lep ulazak u uživanje, za Grad naših snova, za Grad jednakosti i bratstva! Da je omladina zaista bila tu, to bi značilo iskrvariti, poreći svu nadu i svu ljudsku sreću.

O omladino, omladino! Preklinjem te, misli na veliki posao koji te čeka. Ti si buduća radna snaga, ti ćeš postaviti temelje ovog budućeg veka, koji će, mi mu poznajemo unutrašnju veru, razrešiti probleme istine i pravičnosti koje je postavio vek na isteku. Mi, starci, stariji, mi ti prepuštamo strašnu gomilu našeg istraživanja, mnogo protivrečnosti i, možda, tame, ali sigurno, najstrastveniji napor koji je vek ikada ispoljio ka svetlu, najčasnije i najsnažnije dokumente, i temelje ove ogromne građevine kakva je nauka koju ti trebaš nastaviti izgrađivati zbog svoje časti i sreće. A mi ti tražimo samo da budeš još velikodušnija, otvorenijeg duha, da nas nadmašiš svojom ljubavlju prema normalno proživljenom životu, svojim naporom koji je sav uložen u rad, tom plodnošću ljudi i zemlje koja će znati dobro raditi i na kraju pobrati ogromnu sreću, pod sjajnim suncem. I mi ćemo ti bratski ustupiti mesto, srećni što nestajemo i što se sa naše strane odmaramo od izvršenog zadatka, u lepom snu smrti, ako budemo znali da ćeš nastaviti i da ćeš ostvariti naše snove.

Omladino, omladino! Seti se patnji koje su tvoji preci podneli, užasnih borbi u kojima su morali pobediti kako bi osvojili slobodu u kojoj ti uživaš u ovom trenutku. Ako se osećaš nezavisnom, ako možeš otići i doći po svojoj volji, objaviti u novinama ono što misliš, imati mišljenje i javno ga izraziti, to je ono što su tvoji preci dali od svoje pameti i svoje krvi. Ti nisi rođena pod tiranijom, ti ne znaš da to znači buditi se svakog jutra sa čizmom nekog zapovednika na grudima, ti se nisi borila da bi utekla sablji diktatora, lažnom teretu lošeg sudije. Zahvali svojim precima, i ne počini zločin tako što ćeš odobravati laž, što ćeš drugovati surovoj moći, netoleranciji fanatika i poždrljivosti ambicioznih ljudi. Diktaturi je došao kraj.

Omladino, omladino! Uvek budi uz pravdu. Ako se ideja pravičnosti u tebi pomuti, sve ćeš rizikovati. A ja ne govorim o pravdi naših zakona, koja je samo garancija društvenih veza. Zasigurno, treba je poštovati, ali to je viši pojam, pravda, čiji je princip da svako prosuđivanje ljudi može biti pogrešno i koji dopušta moguću nevinost osuđenika, ne pomišljajući uvrediti sudije. Zar, dakle, nije to jedna avantura koja treba podići tvoju uzburkanu strast prema pravdi? Ko će se dići kako bi tražio da pravda bude zadovoljena, ako to nećeš biti ti koja nisi u našim borbama za interese i ljude, koja se još uvek nisi angažovala ni osramotila u bilo kakvoj sumnjivoj stvari, koja možeš glasno govoriti, posve čisto i pošteno?

Omladino, omladino! Budi humana, budi velikodušna. Ako se čak i mi varamo, budi sa nama, dok govorimo da jedan nevin čovek trpi zastrašujuću muku, i dok naše pobunjeno srce se cepa od zebnje. Neka se za trenutak dopusti moguća greška, naspram toliko nesrazmerne kazne, i grudi se stežu, suze iz očiju teku. Sigurno, nadzornici robijaša ostaju bezosećajni, ali ti, ti, koja i dalje plačeš, izgrađena na svim nevoljama, na svim sažaljenjima! Kako to da ti ne sanjaš taj viteški san, ukoliko je on negde klonuli mučenik pod mržnjom, da odbraniš njegov slučaj i da ga oslobodiš? Ko će se, ako ne ti, okušati u uzvišenoj avanturi upustiti se u jedan opasni i oholi slučaj, opirati se narodu, u ime idealne pravde? I zar se ne stidiš, na kraju, toga da su stariji ljudi, starci ti koji se oduševljavaju, koji danas izvršavaju tvoj posao velikodušne ludosti?

***

  • Kuda idete, mladi ljudi, kuda idete, studenti, koji se borite na ulicama, protestujući, rasipajući usred naših neslaganja srčanost i nadu vaših dvadesetih godina?
  • Idemo ka humanosti, istini, ka pravdi!

  1. Politički skandal koji je podelio Francusku u 19. veku gde su optužili nedužnog jevrejskog oficira Alfreda Dreyfusa da je hteo Nemcima predati tajna dokumenta. Na sudu izmišlja-ju lažne dokaze i proglašavaju ga krivim. Nakon šest godina njegova nevinost je dokazana.
  2. Francuski dokument iz doba Francuske revolucije iz 1897. godine koji propagira suverenitet naroda.

Izvor fotografije: wikipedia

Please follow and like us: