Topos putovanja u romanima A. Stojkovića (“Aristid i Natalija”), M. Vidakovića (“Ljubomir u Jelisijumu”) i J. S. Popovića (“Roman bez romana”)

Milena KULIĆ
Univerzitet u Novom Sadu
Filozofski fakultet
Odsek za srpsku književnost, I ciklus studija
milenakulic1@gmail.com

Apstrakt: Tema putovanja u našoj svesti suštinski je povezana sa jezgrom života. Motiv putovanja vekovima unazad ima opšti kulturološki značaj i neiscrpnu problematiku – interkulturalnost, prelaženje granica, sticanje novih saznanja i iskustava. Za potrebe ovog rada, pristupamo datoj temi kroz prizmu književnih dela tri „slavenoserbska sočinitelja“ – Atanasija Stojkovića, Milovana Vidakovića i Jovana Sterije Popovića. U radu se razmatraju višeznačna tumačenja motiva prostora i putovanja krajem 18. i početkom 19. veka sa osloncem na tri romana srpskog klasicizma.

Ključne reči: grad, selo, porok, vrlina, smrt, Tesalija, junakinja, parodija, antiroman, prosidba.

U književnosti antičke Grčke topos, odnosno topika, funkcionisala je kao „sistem zaliha“ najopštijih ideja koje se tiču „praodnosa čovekovog bitisanja“ i stoga su vanvremenske (Kurcijus, 1996: 135). Na taj način pisac upotrebom opštih mesta uspostavlja vezu sa prošlošću i tradicijom. Da bi jedan motiv postao topos, mora da dođe do izvesne redukcije detalja i svođenja na neku vrstu sheme. Pomeni motiva putovanja i opisi istih nalaze se još u prvim epovima koji su nam sačuvani, dok nemački pesnik Hajne smatra da je putopisni roman najrazvijeniji oblik romana (Živković, 2001: 430). Iz ovog navođenja, a svakako i brojnih drugih, sledi zaključak da je motiv putovanja jedan od najprirodnijih i najusklađenijih motiva u romanu, kao i u književnosti uopšte, a svakako i krajem 18. i početkom 19. veka.

U 18. veku javljaju se dve vrste literature o putovanjima: s jedne strane je književnost, a sa druge strane bedekeri, vodiči i opisi znamenitosti. Nasuprot literaturi za turiste, ističe Nikola Grdinić, nalazi se literarizacija putovanja u obliku književnih dela (Grdinić, 2013: 103). U 18. veku putovanja se u evropskoj kulturi literarizuju kroz autobiografije, biografije, romane i eseje. Na put se kreće sa ciljem da se nakon povratka o njemu piše i ostavi trag. Putovanja nisu više hodočašćenja svetim mestima kao u srednjem veku, niti istraživanja sveta kao u renesansi, već postaju literarna činjenica. Iako su u izvesnom smislu ovakva putovanja funkcionalizovana, glavna intencija autora u 18. veku jeste deskriptivna tačnost u prikazivanju putovanja u književnosti.

Razdoblje u srpskoj književnosti od pojave Dositeja Obradovića 1783. do prvih knjiga Vuka Karadžića 1814. godine mnogi autori nazivaju Dositejevom epohom (Deretić, 1973: 247).1 Dositej je u tom periodu bio naš najznačajniji i najuticajniji pisac. Ovaj prosvetitelj, kako je primetio Gerhard Gezeman, bio je „inkarnacija evropskog humanizma“ (Gezeman, 1934: 62). Za ovaj rad zanimljivo je to da u procesu Dositejevog izgrađivanja ličnosti uočavamo dve vrste putovanja, koje možemo primetiti i u stvaralaštvu drugih pisaca ovog perioda. Jedno su putovanja radi pronalaženja škola ili radi sticanja sredstava za školovanje. Drugo su putovanja koja imaju edukativnu funkciju – dopuna obrazovanja upoznavanjem sa običajima, umetnošću, naravima, jezicima, društvenim uređenjem drugih zemalja, sticanjem iskustva koje se drugačije ne može steći (Grdinić, 2011: 99).

Među piscima koji su se pojavili krajem 18. veka kao nastavljači prosvetiteljskog i književnog dela Dositeja Obradovića svakako je najznačajniji Atanasije Stojković. U periodu od 1799. godine kada se vratio sa studija u Nemačkoj do 1804. godine kada je otišao u Rusiju, Stojković je ostavio četiri veoma važna književna dela. Pored pseudoklasičnih oda2 i poučnih pesama,3 on je u srpskoj književnosti delovao proznim delima: filozofskoromaneskni spis Kandor ili otkrovenije egipatskih tain, sentimentalni roman Aristid i Natalija, velika Fisika u tri toma i Serbski sekretar. Za potrebe ovog rada zanimljivo nam je i značajno delo Aristid i Natalija koje stoji na počecima srpskog romana. Pre ovog Stojkovićevog romana, koji je izašao 1801. godine, u srpskoj književnosti imamo samo prevedene romane.4 Ovaj roman nas, pre svega, uvodi u svet osećanja. Pored ljubavi, navodi Jovan Deretić, u romanu su prisutne i druge teme – prijateljstvo, roditeljska ljubav, sinovljeva ljubav, ljubav prema prirodi, prema seoskom životu i radu (Deretić, 1973: 250). Pored ovih motiva, dodajemo, jasno je uočljiv motiv putovanja koji je reflektovan i funkcionalizovan na više načina.

U ovom romanu jasno je uočljiva distinkcija između seoskog i gradskog života. Ovde je, pre svega, prisutan i funkcionalizovan motiv putovanja na relaciji selo – grad. Da bismo na pravi način predstavili motiv putovanja u ovom romanu, valjalo bi najpre predočiti način na koji je prikazan prostor sela i grada – kao dva najesencijalnija antipoda u ovom delu. Najpre, izrazito je prisutno osećanje ljubavi prema seoskom životu, ljubav prema prirodi i radu u prirodnom okruženju. Seoski predeo je obavijen „atmosferom rajske čistote i bezazlenosti“ (Deretić, 1973: 241). Stojković u desetoj glavi romana jednu „opščestvenu livadu“ naziva „Jelisejskim poljem“, što pridaje vrednost slici blaženog i rajskog mesta. Prikazivanje unutrašnjih promena „putešestvenika“ situirano je, između ostalog „u tihom predelu, gdi je samo jestestvo carstvovalo“ (Stojković, 1973: 8), gde je je živeo Aristid. Junaci se prijatno osećaju u „blaženom seolskom žitištu“, u „bogatoj i blagodatnoj prirodi, koja je tolika jestestva blaga rasprosterla“ (Stojković, 1973: 34). Natalija uživa u seoskom ambijentu, ona je često „milovala živinu vsjakojaku, mlade piličiće je ona iz ruke pitala i pačićem svojom rukom jamu kod bunara kopala da se brčkati mogu“ (Stojković, 1973: 73). Na osnovu svega ovoga zaključujemo da je priroda, u izvesnom smislu, jedina realnost u kojoj žive junaci romana. Sličnost junaka sa prirodom je prepoznatljiva u šestoj glavi romana u opisu oluje.5 Oduševljenje prirodom, prirodnim čovekom, neiskvarenom civilizacijom (rusoizam), i u vezi s tim isticanje prednosti života na selu i suprotstavljanje sela gradu, predstavlja način karakterizacije likova u romanu. Nasuprot gradske raspuštenosti, ističe se prednost života na selu i razvija se ideal seoskog života.

Mirnom i čednom životu na selu suprotstavljen je bučni i poročni život u gradu. U gradu „prevara i laž pri igri carstvuje“, „sva ona blagopitija samo krasota vnešnja lepe kakove lutke jesu“ (Stojković, 1973: 21). Aristid, nakon provedenog nekog vremena u gradu shvata „da je propast pred njim ležala. Već je jednom nogom u nju stupio bio“ (Stojković, 1973: 21). Međutim, na Alkidov nagovor on ide u grad R. „viditi tamo neke dostopamjatne vešči kojih krasotu i redkost on pače vsego prevoznosio jest“ (Stojković, 1973: 21). Nosilac negativnog u romanu je Alkid koji Aristida navodi na put zla, otkrivši mu sve delove gradskog života, koji uključuju kocku i vino. On „jednom celu nošč u igri i pitiju provodivši, vse novce svoje izgubi. Zaište od soseda da mu neku sumu v zaim dade. Ovaj učini. Alkid i to izgubi“ (Stojković, 1973: 52). U ovoj slici Alkidovog doživljaja grada možemo prepoznati elemente poroka i negativnih navika koje brzo obuzmu čovekov duh. Takođe, Aristidovog prijatelja iz detinjstva Helidona vuku njegove ambicije i sposobnosti u svet – u grad. On odlazi u prestoni grad i tamo postiže uspeh na vladarskom dvoru, a na kraju pada u nemilost. Sudbina Natalijinog oca Selijana je takođe neodvojiva od samog pojma grada. Pošto je rano upoznao taštinu gradskog života, Selijan nakon toga beži u tišinu jednog poludivljeg seoskog predela gde uči seljake kako treba obrađivati zemlju. On, kao i Aristid i Natalija kasnije, „ljubezni grad ostavi i na dobro svoje dojde, u široki neograničeni prostor veseloga jestestva. S uzbunjenim serdcem oni stanu na zemlju svoju, koja radostiju svojim vozvišenije čuvstvovanija njihova pričinjavaše“.

Ovih nekoliko načelnih opisa sela i grada, valjalo je najpre predočiti da bi se razumeo sam čin putovanja iz sela u grad, i obrnuto, iz grada u selo. Ovaj čin putovanja je funkcionalizovan u životu, i svoju potvrdu u životnoj praksi pronalazi i danas, kao što je možemo često naći i u literaturi od 18. veka. Ovi „putešestvenici“, kako ih Stojković naziva, uglavnom ne prihvataju s radošću odlazak u grad i rastanak od sela, oni „osobeno svoje selskoje miluju i nerado ot njega rastaju se“ (Stojković, 1973: 16). Međutim, ambivalentnost osećanja prema gradskoj sredini je prisutan i stoga je putovanje u grad motivisano lepotom i potencijalnim prednostima gradskog života. Ovu dvojnost stava prema gradu možemo videti u Stojkovićevom opisu Aristidova putešestvija u grad: „Krepki konji voze u velikolepni grad u kojemu upivateljna uslaždenija duh jego ožidavaju. Sovokupljenija na publičnom mestu, igre razlinejše, radosti duh i telo raslabljajušče, upražnjavahu tu dušu Aristidovu. Aristidu je vse prelesno bilo čto je god očima video“ (Stojković, 1973: 22).

Stojković na samom početku ovog romana navodi: „ja pišem povest istinopodobnu za čiste i čuvstviteljne duše roda mojego“ (Stojković, 1973: 7), posebno imajući u vidu prosvetnu i moralnu nameru. Ova napomena je korespodentna sa idejom vraćanja čoveka na put vrline. Stoga, topos putovanja, zaključujemo, u ovom romanu propoveda volterovsku mudrost: obrađuje svoj vrt. Ta mudrost je satkana u suštini putovanja, i jasno suprotstavljena taštini velikog sveta i gradskog života koji je uzdigao i na kraju uništio Aristodovog prijatelja Helidona.

U okviru tumačenja toposa putovanja u ovom romanu valjalo bi spomenuti i smrt kao vrstu putovanja. U srednjovekovnoj književnosti smrt je predstavljena kao putovanje duše, verovalo se da je onostrani svet odvojen od sveta živih potomaka, smešten na ostrvo ili u dubini zemlje. Da bi se stiglo dotle, junak je morao da ima i pomoć na putu, vodiča koji bi ga čuvao od opasnosti na putovanju u zagrobni svet (psa, konja, jelena), (Polovina, 2008: 87). Ako sagledamo motiv smrti u Stojkovićevom romanu, složićemo se da odgovara novozavetnoj ideji da je vernik „stalno naseljeni stranac“ na ovoj zemlji, a da njegov život započinje tek nakon smrti. Najreprezentativniji primer tog tumačenja uočavamo u dvadeset i petoj glavi romana – „Rastanak vremani s roditeljem“. Dani rastanka se približavaju, a Selijan svojoj kćeri i zetu pred smrt kazuje sledeće: „Čada moja, ja s radostiju u grob idem. Neće mnogo vremene protji i ja ću k materi vašoj iti“. Život se shvata kao predvorje smrti, putanja po kojoj čovek kruži do određenog trenutka, dok smrt predstavlja večnost i lepšu izvesnost. Smrt nije nestanak već prelazak u drugi svet u kojem čovek može da dostigne potpuni uspon i da bude radostan. Dakle, tako posmatran termin smrti, odnosno trenutak umiranja, ne možemo da ne shvatimo kao jedan od primera putovanja, koji se u takvom obliku manifestuje u svakom navođenju pojma smrti u romanu.

Mnogobrojna svedočanstva, poput spiskova pretplatnika na određena dela, pokazuju da je jedan od najzastupljenijih autora u 19. veku, pored Atanasija Stojkovića, bio Milovan Vidaković. O vrednosti i značaju njegovog dela dragoceno nam je, između ostalog, svedočanstvo velikog romanopisca Jakova Ignjatovića koji navodi da je „Vidaković bio jedan od najplodnijih i najvažnijih spisatelja“.6 Danas, međutim, njegovo stvaralaštvo predstavlja veliku nepoznanicu za savremenog čitaoca. Ipak, nekadašnja popularnost ovoga pisca i njegov stvaralački senzibilitet pokazuju da je bio mnogo moderniji od dotadašnje književnosti (čak i od Vuka),7 što njegovi kritičari u prvo vreme nisu želeli da priznaju. Veliku pažnju čitalaca su, u prvoj polovini 19. veka, privlačili i njegovi religiozni epovi koji su inspirisani temama iz biblijske i ranohrišćanske tradicije. Napisao je četiri religiozna epa: Istoriju o prekrasnom Josifu, Mladog Toviju, Putešestvije u Jerusalim, Pesn iroičesku o svjatom velikomučeniku Georgiju. (Eraković, 2011: 16). Svakako, jedan od najčitanijih romana u tom periodu predstavlja Ljubomir u Jelisijumu. „Ko nije čitao njegova Usamljenog junošu ili njegova Ljubomira?’’ – pitao se Jakov Ignjatović. (Ignjatović, 2011: 320).

Tragajući za motivom putovanja u ovom romanu, najpre bi trebalo osmotriti Ljubomira Sokolovića, koji predstavlja glavnog junaka i dominantnu tematsku ravan ovog dela. Pregledom ključnih scena gde se pojavljuje Ljubomir, jasno nam se pokazuje da je transformisanje starog srpskog ratnika u grčkog mudraca „pružio izuzetno skroman doprinos sižejnoj dinamičnosti dela“ (Eraković, 2011: 9). Nakon uzbudljivog bekstva iz tamnice, ističe Radoslav Eraković, formalni nosilac zapleta ovog romana veoma će retko i nerado napuštati granice idiličnog hronotopa (Eraković, 2011: 9).

Istorijska tačka u kojoj dolazi do realizacije glavnog toka Vidakovićevog romana jeste vreme vladavine mladog kralja Dušana. „Osvojili su celu Makedoniju, pak sad polaze i u Epir. Dušan se, veli, jako osilio, mal te neće sve Grčke zemlje osvojiti“ (Vidaković, 2011: 43). Ljubomir jedno vreme provodi u tamnici, u koju ga je bacio mladi kralj Dušan, navodno nepravednom izdajom, pa ovaj junak u razgovoru sa vojenačelnikom o tome kaže: „zašto su me ocrnili, ja sam ne znam“. Tom prilikom on pripoveda o tome kako je kupio poljska dobra od čoveka iz „Larisa grada“, na kojima je naumio ceo život da provede (Vidaković, 2011: 68). Zapravo, time je motivisana sižejna ideja prvog primera toposa putovanja koji je uočen u ovom romanu. Uprkos činjenici da su aktivnosti glavnog junaka svedene na minimum, na samom početku romana je postavljena dinamična ideja putovanja. Napuštajući težak tamnički život, Ljubomir „seda na konja, pak pobegne“. Najpre, oni „stigoše na reku Moravu“, pojavi se i „zlatni krug od istoka“, a oni „jednako na konjima hite“ (Vidaković, 2011: 26). Dalje, „preduzmu put preko planine k Makedoniji“, pa za nekoliko dana oni „dođu u jedno malo seoce Leonidu, prema gori Olimpu, od koje Tesalija počinje“. Ovde se oni kratko zadržaše, „s namerom da odu u Larisu“, grad pored reke Paneos (Vidaković, 2011: 30). Nakon kratkog vremena provedenog u Jelisijumu „razdraga srce Ljubomira“ prijatnostima i veličanstvenom prirodom i on „zaželi tu ostati“ (Vidaković, 2011: 30). Čitaocima je jasno da je Ljubomirova ljubav i privrženost Jelisijumu velika, a to i sam junak potvrđuje u nekoliko navrata. Ljubomir ne prihvata ni carevu ponudu da napusti Jelisijum i da ode na njegov dvor, jer se zaljubio u tihi život, prekrasni taj predel i zaželi zauvek tu ostati (Vidaković, 2011: 74). Pri istom stavu ostaje i nakon putovanja sa carem Dušanom u Aton, kada se u njegovom liku prepoznaju dinamičnost i promena. „Tu Ljubomir nerazlučno s njim provede punih pet meseci. Jedva već čekaše, da se u svoj Jelisijum, u svoje milo obitavalište vrati“ (Vidaković, 2011: 83). On je iz otačastva otišao pre pet-šest godina, kako u jednom trenutku ističe, ali na pitanje da li želi da se vrati u otačastvo, on odgovara: „Ne! Nikada više. Ja moje otačastvo ljubim i svaku mu sreću želim.“ (Vidaković, 2011: 74). Ovaj put u Tesaliju, u potrazi sa novim mestom stanovanja, posmatramo kao jedan od najreprezentativnijih primera konkretizovanja motiva putovanja u ovom romanu.

Potreba za objašnjavanjem motiva putovanja u sistemu opštih mesta u romanu potiče od činjenice da putovanje u tumačenjima književnih dela postoji kao fizički čin kretanja i promene prostora, ali i kao simboličko, duhovno putovanje ka vrlini i ispunjenjem čovekovih težnji. U tom smislu, možemo uočiti još jedan motiv promene, duhovnog putovanja, kod Ljubomira Sokolovića. Od starog srpskog zarobljenog ratnika, on postaje krasnorečiv i istinoljubiv mudrac. U njegovim izjavama, komentarima i govorima jasno možemo uočiti prosvetiteljske elemente o vaspitanju dece, štetnosti određenih običaja, obradi zemlje, školovanju, pa čak i o upravljanju državom, otadžbini, vojsci, ratu. Najreprezentativniji primer tog iskazanog stava, čini se, pronalazimo u razgovoru sa vojenačelnikom (ispostaviće se carem). Uprkos činjenici da je u otačastvu bio zarobljen, izgubio sina i pretrpeo mnoge gorke stvari, on smatra da ne treba mešati dobro sa lošim i ne treba „za nekoliko zrna kukolja i nepotrebne trave da prezremo svu pšenicu, ne treba da ostavimo celu njivu“ (Vidaković, 2011: 72). Ljubomir, zajedno sa tokom priče, pokazuje da njegovo iskreno i milostivo srce ne poznaje osećanje mržnje, osude i osvete, iako njegova životna priča i nepravde motivišu i opravdavaju takva osećanja. U potrazi za tragovima motiva putovanja u ovom delu, ovu duhovnu promenu Ljubomirovih osećanja i stavova, iako nedovoljno konkretizovanu i argumentovanu primerima iz samog dela, prihvatamo kao jednu od potvrda da je takav motiv prisutan u ovom Vidakovićevom delu.

Motiv putovanja i promene u ovom romanu, dalje, uočavamo s osloncem na analizu ženskih likova, „čije intimne ispovesti opstaju u senci scenski raskošnih nastupa muških aktera“ (Eraković, 2011: 9). Uprkos čestoj marginalizaciji ženskih likova u književnoj kritici, iz galerije ženskih likova u ovom romanu posebnu pažnju usmeravamo ka liku Kosare, i njen lik izdvajamo kao relevantan u daljem tumačenju toposa putovanja kod ovog „slavenoserbskog sočinitelja“. Naime, lik Svetozareve i Čedomiljeve majke Kosare spominje se u literaturi kao potvrda pretpostavke o androginoj prirodi pojedinih Vidakovićevih junaka. (Eraković, 2011: 12).8 Mnogobrojne avanture nakon tajne udaje za Ljubomirovog sina potvrđuju buran životopis Ljubomirove misteriozne snahe. Preoblačenje u muškarca, odnosno transformisanje ženskih likova u anonimne mladiće, veoma je čest motiv u Vidakovićevim delima. Ovim postupkom Kosara se približava sudbini svoje prethodnice Bosiljke, glavne junakinje romana Velimir i Bosiljka (Eraković, 2011: 13). Preobražaj u muškarca za Kosaru ne predstavlja samo grubu neprijatnost koju mora da pretrpi u potrazi za svojim sinovima, što vidimo u njenom sledećem iskazu: „Na muške haljine tako sam se navikla bila, da za ženske nisam više marila“ (Vidaković, 2011: 140). Ona ide kod Ljubomira, preobučena u mladića, i moli „samo da dete vaše vidimo, i ruku da vam poljubim, pak odmah idemo“ (Vidaković, 2011: 55). Pored ovog maskiranja, ona je na putu do svoje dece, preobučena u igumaniju, u monašku garderobu, stigla do Jelisijuma i tada otkriva Ljubomiru da je ona majka Svetozara i Čedomilja, a da su oni njegovi unuci. Tada, u svojoj potresnoj i sentimentalno obojenoj priči, ona otkriva da je nakon odlaska njenog muža u vojsku prešla ogroman put sa svojom decom (najpre Svetozar, pa onda Čedomilj), i na tom putu se držala kao prava srpska amazonka. Ona je, preko šume, najpre došla blizu Leonide, išla u Prizren, stigla je i do albanske granice, bila u gradu Bobac gde je bila zatvorena godinu dana. Osećala je materinsku ljubav prema svojoj deci, pa ističe da nije „osećala ni kada su mi noge poda mnom klecale, niti sam kakav strah u sebi osećala onako sama“ (Vidaković, 2011: 140). Njeno putešestvije je bilo motivisano materinskom željom da zaštiti sopstvenu decu i da sa njima poživi srećno i sigurno. Ona, prerušena u muškarca, izgovara: „Ja sam putnik, idem u taj grad.“ (Vidaković, 2011: 140), čime najočiglednije autor pokazuje prisutnost motiva putovanja i menjanja životnog prostora u liku junakinje. Međutim, pored nomadskog načina života usled potrage za decom, čini se, snažnije je izražena i markirana materinska, ženska potreba za zaštitom i sigurnošću.

Iako je lako prihvatila maskiranje u muškarca (Vidaković, 2011: 160),9 ona na kraju, uz svoju decu na sigurnom, izgovara: „Ja nisam bila stvorena za vojnika, nego za mater, a kao vojnik sam samo iz nužde bila.“ (Vidaković, 2011, 160).

Jedan od pokazatelja da je Vidaković bio jedan od najzastupljenijih autora u privatnoj biblioteci srpske građanske klase prve polovine 19. veka je i Vidakovićevo prisustvo u delu Jovana Sterije Popovića. Tako je Vidaković jedan od autora koje čita Markova ćerka Jelica u Laži i paralaži, i koji piše slaveno-serbskim, to jest serbskim jezikom (Popović, 2010: 222).10 Poštovanje Vidakovićevog dela možemo opaziti i u činjenici da je Sterija napisao pesmu Milovanu Vidakoviću u kojoj o njegovom stvaralaštvu kaže: „Vrnu se opet zaslužena cena nakitu srpskih prezreni imena. Tako nam cveće, posle zimne studi, proleće budi.“ (Popović, 2010: 200). Svedočanstvo o čitalačkoj publici, dalje, možemo pronaći i u Romanu bez romana, šaljivom romanu, prvom delu „ovoga roda na srpskom jeziku“ (Popović, 2010: 30). U pronađenom rukopisu, što su ga „polak moljci i miševi izgrizli“, sveštenik, u razgovoru sa Roksandom, u rukama drži Ljubomira u Jelisijumu (Popović, 2010: 38). Na drugom mestu, Roman, zaljubljen u čitanje „romantičeski knjiga“, najviše je voleo da čita Velimira i Bosiljku, ni u vreme ručka od nje se rastaviti nije mogao (Popović, 2010: 38).

Nakon što smo skrenuli pažnju na neposredno prisustvo Vidakovićevog imena u delima Jovana Sterije Popovića, prvobitno oslanjanje na Vidakovićevo delo može delovati kao očekivan izbor argumenata u prilog komparativnom pristupu toposa putovanja u ova tri romana.

Savremeni istraživači u delu Jovana Sterije Popovića Roman bez romana ističu retoričke, parodijske, ironijske, humorne, dijaloške, esejističke, antiromaneskne i za roman kompoziciono netipične komponente (Damjanov, 2010: 8). Pre svega, očigledna su Sterijina vezivanja za barokno viteško-avanturistički roman i njegove ingeniozne parodije Servantesovog Don Kihota. On uspostavlja sasvim jasan parodijsko-ironijski odnos prema viteškom romanu, pre svega, ali i prema novijoj romansijerskoj fazi uopšte. Najvidljiviji efekat svakako je sadržan u činjenici da glavni junak ovog Sterijinog antiromana egzistira u stvarnosti koja je satkana od intertekstualnih relacija i reminiscencija.

To je prava avanturističko-ljubavna i epsko-herojska fabula dela. Započinje, kako ističe Miron Flašar, dolaskom mladog Romana u Egipat, razvija se kroz opis njegovih donkihotovskih avantura, priča o utamničenju i oslobađanju, a završava se junakovim napuštanjem spisateljke Čimpeprič i njenim neostvarenim samoubistvom (Flašar, 2010: 442).

Iako Sterija u ovom romanu daje jednu teorijski prihvatljivu ideju toposa putovanja, njegov odnos prema putovanju je negativan, parodičan, dekonstrukcijski, zapravo, onakav kakav i dolikuje jednom antiromanu. Pristupajući šumi Sterijinih parodijskih aluzija i reminiscencija, topos putovanja uočavamo pri prvom susretu sa mladim Romanom „koji je petnajstu godinu već navršio bio, osedlavši konja, kojega njuška dim izdavaše i kopito varnice krešaše, pođe kroz predel Egipet“ (Popović, 2010: 36). U ovom opisu primećujemo da je topos putovanja suštinski vezan za pripovedanje o Romanu, njegovom detinjstvu i vaspitanju, a zatim za pripovedanje Romanovih avantura, od njegovog dolaska u Egipat.

Ova pustolovna fabula je, kako je već spomenuto, sačinjena od parodisanih ali preudešenih motiva iz Vidakovićevog Ljubomira, Servantesovog Don Kihota, Vilandovog Don Silvija, Vergilijevog herojskog epa kao i mnogih drugih.11 U takvom spoju preuzetih motiva, na istaknuto mesto pustolovno-ljubavne fabule, čini se, dolaze motivi preuzeti iz Servantesovog Don Kihota. Sam postupak kojim Sterija gradi lik mladog Romana podseća na donkihotovsko parodijsko veličanje viteških osobina. „Jošt se Endimion na krilu Tetinom valjuškao, a Roman osedla konja i poočimu javi da je za put gotov.“ (Popović, 2010: 42). Sterija, daljim tokom njegovog putovanja, pokazuje izražen parodijski odnos prema junakovom putovanju. „Je l’ poneo Roman što novaca na put? Ima li u torbi leba, sira, pečenja i malo vina?“ (Popović, 2010: 42). Sterija, dalje, ne prepušta čitaocu da samostalno uočava lako uočljivu parodiju, već i sam navodi da „ono pokazuje njegovo nevježestvo i nepoznavanje romantičeski kniga. Jer, kad su iroji i stradalnici u romanima jeli?“ (Popović, 2010: 42). Na više mesta pisac nagoveštava ugledanje na Servantesovo delo, i ukazuje na vrednost stilskog postupka u tom delu. „Ja znam da se nijedan čitatelj na ovo neće čuditi kome je poznata Don Kišotova borba s vodenicama.“ (Popović, 2010: 48). Na drugom mestu, jasnom aluzijom na Don Kihota, ističe magarca Sanho Panzina kao važan predmet književne istorije. Nakon toga, kaže da „koji je god Don Kišota čitao, znam da ga dobro poznaje, a tko nije čitao, neka se stidi što ga nije čitao, i Srblji neka se srame što ga na svom jeziku nemaju“ (Popović, 2010: 73).

Nakon toga, parodiranje u ovom romanu potvrđuje i opis Romanovog promišljanja daljeg toka sopstvenog putovanja. On se kasno setio razmišljati o pravcu svog daljeg putovanja, što ne dolikuje pravom putniku i junaku. Međutim, pisac staje u odbranu ovom junaku, pa navodi: „Ali, kad mlogi ceo život svoj bez opredelenija provode, kad se mlogi bez opredelenija i bez rasuždenija žene, kad se najposle mloge knjige bez opredelenija pišu, možemo li našem Romanu kao neiskusnom mladiću zameriti što se tek u Egiptu setio razmišljavati kuda ide?“ U Egiptu, Roman se nalazi među nepoznatim ljudima, bez hleba, novca, kuma, prijatelja. „Na koju gođ stranu pogledi, sve je strano i njemu nepoznato.“ (Popović, 2010: 66). On nastavi svoje putovanje „na svojej Rozinanti grdnom jednom šumom tiho jašio“ (Popović, 2010: 74), i odbrani jednu devojku koja beše u opasnosti, jer „dobro znađaše on da je svakog viteza poglavita dušnost nevinost braniti“ (Popović, 2010: 75). U ovakvom parodijskom prikazu data je, u stvari, kritika zasnovana na istorijskom osvrtanju na evropsku romanesknu tradiciju.

Pored parodiranja toposa putovanja, uočavamo još jedan motiv u ovom romanu – putovanje na Mesec. Magarac Muamedov na mesec je putovao, i to putešestvije sačuvano je u jednoj knjizi koja će se, kako pisac kaže, zvati: “Dnevnik Muamedov”, prilikom njegovog putovanja na mesec (Popović, 2010: 69). U opisu ovog putovanja predstavljena je kultura svakodnevnog života ljudi na Mesecu, moda („ne nose se kape, ni šeširi, ni cvetovi na glavi“), lepota žena („Tamo su najveće žene od tri stope“), kultura govora i hijerarhizovanost društva. U delu Laža i paralaža” (1830) motiv putovanja na Mesec takođe je prisutan, u modifikovanom i izmenjenom obliku. U ovom delu Sterija pripovedanje o putovanju na Mesec stavlja u ulogu Aleksi, koji Jelici objašnjava kako su se „unterhaltovali u Mesec“, i kako namerava „izdati rajzebešrajbung (knjigu) u šest jezika“ o tom putešestviju (Popović, 2010: 225). Svakako, ovakvim komparativnim tumačenjem motiva putovanja na Mesec, dolazimo do zaključka da je ovaj i ovakav vid putovanja u funkciji parodizacije i ironizacije aktuelnog društvenog poretka i obrazovanosti građanskog staleža početkom 19. veka. Tako nas putovanje uvodi u živa svedočenja životne stvarnosti i neposredna susretanja sa novim, neviđenim i nepoznatim.

U Romanu bez romana prisutan je još jedan oblik motiva putovanja. To je putovanje zbog prosidbe. Sterija pokazuje šta se sve radi zbog prosidbe, zbog povećanja porodičnih veza. „Mladoženja je u Vršcu, a gospodična s 15.000 u Bečeju“, a onda, navodi pisac „u Bečej se ide – samo tajno. Ajde sad kradom, drugim putem, a ako ko zapita: kuda? – „u Kikindu, nekim važnim poslom.“ Devojki je, međutim, već javljeno“ (Popović, 2010: 76). Pre stotinjak godina Anri Bergson je izneo tezu da stabilnost života ne počiva u mirovanju nego u pokretljivosti (Prole, 2013: 11). Pođemo li od ove teze, zaključićemo da je i Sterija 1832. godine, kada je napisao Roman bez romana, u potpunosti tretirao kretanje i pokretljivost kao pouzdane simptome vitalnosti i korelate istinskog života.

Na osnovu iznetih činjenica i podataka možemo zaključiti da je u ovim romanima svakako postojao uočljiv topos putovanja u različitim oblicima, a taj topos svakako predstavlja odraz vremena i epohe. Opreznim razmatranjem tih činjenica pokušali smo, kroz prizmu ova tri književna dela, da prikažemo motiv putovanja u okviru ideje o putovanjima ljudi 18. i 19. veka, a pre svega Stojkovića, Vidakovića i Sterije. Tragajući za motivom putovanja, analizirali smo opšta mesta, koja čuvaju ono što je vanvremensko, arhetipsko i suštinsko za jedno vreme i jednu kulturu. Polazna tačka zapravo jeste postojanje svesti o putovanju, bilo da je ono shvaćeno u doslovnom ili prenesenom smislu. Ono je sasvim sigurno nepromenljivi deo ljudskog iskustva i zbog toga je suštinski vezano za jezgro života. Na osnovu toga, zaključujemo, putovanje predstavlja veliku i značajnu temu u književnosti koja se može posmatrati kao univerzalni simbol u delima različitih epoha.

Literatura:

  1. Vidaković (2011), Milovan Vidaković, „Ljubomir u Jelisijumu“, u: Milovan Vidaković, Novi Sad: Izdavački centar Matice srpske.
  2. Gezeman (1934), Gerhard Gezeman, Srpskohrvatska književnost, Beograd: G. Kon.
  3. Grdinić (2013), Nikola Grdinić, „Humanistički aspekt putovanja – Dositej i naše vreme“, u: Putovanja (zbornik), Novi Sad: Društvo za proučavanje XVIII veka: Zavod za kulturu Vojvodine.
  4. Damjanov (2010), Damjanov Sava, „Antologija Sterijana“, u: Jovan Sterija Popović, Novi Sad: Izdavački centar Matice srpske.
  5. Damjanov (2011), Damjanov Sava, „Vidaković, moderniji od Vuka“, u: Milovan Vidaković, Novi Sad: Izdavački centar Matice srpske.
  6. Deretić (1973), Jovan Deretić, „Slavenoserbski spisatelj Atanasije Stojković“, u: Aristid i Natalija, Beograd: Nolit.
  7. Eraković (2011), Radoslav Eraković, „Milovan Vidaković: prvi srpski bestseler pisac“, u: Milovan Vidaković, Novi Sad: Izdavački centar Matice srpske.
  8. Ignjatović (2011), Jakov Ignjatović, „Tri srpska spisatelja (Milovan Vidaković)“, u: Milovan Vidaković, Novi Sad: Izdavački centar Matice srpske.
  9. Kurcijus (1996), Ernst Robert Kurcijus, Evropska književnost i latinski srednji vek, Beograd: Srpska književna zadruga.
  10. Polovina (2008), Nataša Polovina, Topos putovanja u srpskim biografijama 13. veka: Domentijan i Teodosije, Novi Sad: Akademska knjiga.
  11. Prole (2013), Dragan Prole, „Filozofska putovanja“, u: Putovanja (zbornik), Novi Sad: Društvo za proučavanje XVIII veka, Zavod za kulturu Vojvodine.
  12. Živković (2001), Dragiša Živković, Putopisni roman, u: Rečnik književnih termina, Banja Luka: Romanov.
  13. Sterija Popović (2010), Jovan Sterija Popović, „Roman bez romana“, “Laža i paralaža”, u: Jovan Sterija Popović, Novi Sad: Izdavački centar Matice srpske.
  14. Stojković (1973), Atanasije Stojković, Aristid i Natalija, Beograd: Nolit.
  15. Flašar (2010), Miron Flašar, „Načelo mimese i stvaralački plagijat“, u: Jovan Sterija Popović, Novi Sad: Izdavački centar Matice srpske.

Topos of Journeys in Novels by A.Stojković (Aristid and Natalija), M. Vidaković (Ljubomir in Jelisium) and J.S. Popović (Novel without Novel)

Summary: This topic is in our conscious, since older times, associated with meaning of life. This question through history has a general cultural significance and inexhaustible issues – interculturalism, crossing borders, gaining new knowledge and experience. For the purposes of this paper, we approach the topic through the prism of three literary works – Atanasije Stojković, Milovan Vidakovic and J. S. Popovic. The paper discusses the multiple interpretations of this theme in the late 18th and early 19th century, relying on three novels Serbian classicism.

Key words: city, village, vice, virtue, death, Thessaly, heroine, parody, antinovel, proposal.

____________________________________________________________

1Taj naziv za dati period predložio je Tihomir Ostojić u svom prikazu na Skerlićevu knjigu Srpska književnost u 18. veku.

2 Oda o buduščem zavedeniji nauk filozofičeskih u Karlovce Sremstem, Seni P. Petrovića episkopa, Na smert besmertnago Jovana Rajića.

3Stihi kakovim obrazom ljubov u braku sohraniti možno.

4Marmontelov Velizarij (1777) i Defoov Robinson Kruso (1799).

5Jovan Deretić ističe da taj opis ne počinje iz spoljašnje stvarnosti nego u podacima o duševnom raspoloženju glavnog junaka kada je osetio „osobitu tjagotu na srcu svojemu“. Duševna tegoba predstavlja prvi znak oluje koja se približava, a na taj način je pisac izvršio sjedinjavanje seoskog ambijenta (prirode) i junake ovog romana. Vidi: Jovan Deretić, navedeno delo, str. 241.

6Jakov Ignjatović, dalje, navodi da „kad je srpska književnost tek pupoljke počela terati, Vidaković se pojavio, i to vrlo zgodno, da zadovolji srpstvo što čezne za čitanjem“. Na drugom mestu, Ignjatović ističe da je Vidaković „srpskim materijalom hranio srpski svet“, kao i da je u trenutku javljanja Vidakovićeve reči „srpski čitalački svijet trebao srpski zalogaj“. Vidi: Jakov Ignjatović, „Tri srpska spisatelja (Milovan Vidaković)“, u: Milovan Vidaković, priredio: Radoslav Eraković, Izdavački centar Matice srpske, Novi Sad, 2011, 318 – 322.

7Polemički odnos između Vuka Stefanovića Karadžića i Milovana Vidakovića obradio je Sava Damjanov u tekstu Vidaković, moderniji od Vuka. Ovaj sukob je otvorio 1815. godine Vuk Karadžić u Novinama serbskim (br. 205 – 208) recenzijom na Vidakovićev roman Usamljeni junoša. Povod za ovaj kritički osvrt predstavljalo je i Vidakovićevo Primječanije o serbskome jeziku (objavljeno 1814. u predgovoru dela Ljubomir u Jelisijumu). Vidi: Sava Damjanov, „Vidaković, moderniji od Vuka“, u: Milovan Vidaković, 324.

8Radoslav Eraković navodi da je ovaj ženski lik potvrda teoriji o androginoj prirodi Vidakovićevih junaka. Ističe da je Ljubomir, pored Kosare, prototip realističnog večitog mladoženje u romanu Jakova Ignjatovića, posebno se osvrćući na njegove nedoumice oko sopstvenog polnog identiteta.

9Svedočanstvo o ovome možemo uočiti u Aristidovom iskazu o Kosari: „Ona konja jaši, kao god i najbolji junak, u oružju također je iskusnija nego mnogi muški, a isto tako i vrlo snažna.“

10„Ovo je jezik slaveno-serbski; to jest serbski, no po pravilima uglađen, kojim će se najveći duhovi, kao Stojković, Vidaković, Vujić i proći u knjigama služili.“

11O ovome je iscpno pisao Miron Flašar u tekstu „Načelo mimese i stvaralački plagijat“.

Izvor fotografije: Google

Please follow and like us: