Есеји Љубомира Симовића

Александра ТОМИЋ
Универзитет у Новом Саду
Филозофски факултет
Катедра за српску књижевност, III циклус студија
sandra-tomic@hotmail.com

Сажетак: У раду који следи бавила сам се есејистиком Љубомира Симовића. Заправо, посматрала сам есеје који су објављени у Дуплом дну. Детаљно сам се бавила есејима који се тичу Јована Дучића, Лазе Костића, Момчила Настасијевића и Миодрага Павловића. Анализирала сам на који начин Љубомир Симовић чита ове песнике, као и то на који начин оваква размишљања бивају кључ за читање поезије и драме Љубомира Симовића.

Кључне речи: есеј, језик, стих

Есеји Љубомира Симовића су објављени у књизи Дупло дно, која је доживела три издања, са сваким следећим издањем Симовић је допуњавао пређашње есеје. Прву књигу есеја Симовић штампа 1983, и тада је ова књига обухватала десет текстова. Симовић је допунио Дупло дно 1991. са још једанаест текстова, да би коначно издање из 2001, oбухватало тридесетједан текст. Симовићеви есеји се лако могу довeсти у везу са његовом поезијом и драмом, као што нам и саме теме којима се овај аутор бави могу бити кључ за читање Симовићевог дела. Наиме, Симовић се пре свега бави српском књижевношћу, тачније поезијом и драмом, којима се подробније и детаљније бави него прозом. Пишући есеје Симовић бира теме о којима је доста писано, читалац чак може да помисли како су то теме о којима је већ све речено. Међутим, Симовић те и такве теме третира на посебан начин. Пишући о таквим темама осветљава дело или одређеног аутора на нов начин или начин на који до сада нисмо навикли. Добар пример за ово јесте есеј који се тиче целокупне поезије Јована Дучића. Веома нетипичан наслов овог есеја Лирски јунаци Јована Дучића или пут у ништавило буди читаочеву знатижељу и омогућава сагледавање Дучићевог дела из перспективе на коју нисмо навикли и која је апсолутно другачија од свих ранијих оцена и вредновања Дучићевог дела. Управо оваквим поступцима се служи Симовић када пише и размишља о српској књижевности.

Распон Симовићевих интересовања је веома широк, почев од народне поезије Филипа Вишњића, преко Јефимије, закључно са поезијом наших савременика. Симовића у овим редовима, пре свега, занима књижевност, у одређеној мери се дотиче и биографских чињеница аутора о којима пише, као што је случај у есеју о Лази Костићу, али само у оној мери у којој су биографски моменти неодвојиви од ткива поезије тих и таквих аутора. Најчешће Симовић бира „школске теме“ које осветљава у највећој мери са становишта књижевности. Наравно Симовићеви есеји јесу превасходно окупирани књижевношћу, међутим у њима се веома лако запажа ерудиција овог превасховно песника, јер се одређени књижевни феномени тумаче и кроз модерну философију, те се у њима често спомињу Јасперс и Кјеркегор и њихови системи мишљења али и психологија, пре свега Фројда и Јунга, увек актуелних.

Освртом на садржај Дуплог дна читалац лако увиђа да се Симовић, пре свега, бави српском књижевношћу, међутим, српске ауторе и дела Симовић тумачи и у интертекстуалном кључу али и у дијалогу са светском књижевношћу. На овај начин се може издвојити читава лепеза светских песника, прозних и драмских писаца, којима Симовић кроз ове есеје поклања посебну пажњу.

Што се тиче Симовићевог стила у есејима, он је веома сличан стилу који нам је познат из поезије и драме овог ствараоца. Овде, пре свега, мислим на речитост и јасноћу које су одлика овог песника. Есеји су фрагментирани, дакле, издвојене су краће целине које обично третирају одређен проблем о коме говори. Управо овакав концепт есеја чини Симовићеве есеје лако читљивим и разумљивим. На тематском плану, такође, постоје сличности које повезују све ове есеје, као што сам већ поменула Симовић се бави поезијом и драмом. Даље, код сваког песника о коме пише детаљније анализира језик, стих, структуру стиха, такође сваки песник и његово дело се доводи у везу са традицијом и са модерношћу, али и односом према наслеђу и религији, те су ови моменти значајни у вредносном суду које Симовић даје за своје претходнике и савременике.

Такође је веома важно приметити да су Симовићева интересовања и подручја анализе веома широка али да Симовић упркос томе све ауторе, или бар већину, на неки посебан начин доводи у садејство или везу. Наиме, пишући о Кодеру и његовом специфичном језичком изразу, Симовић се осврће и на специфичност израза Лазе Костића, Доситеја Обрадовића, као и Момчила Настасијевића, и тиме ауторе које је појединачно анализирао доводи у једну раван.

Y овим есејима, смело ћу приметити, осећа се и дух Симовићеве поезије. Заправо, кроз реченицу која је јасна, штавише, кристално јасна и прозрачна, језик који је бритак, жустар, осећа се и Симовићева потреба за набрајањем, сликом света која влада у његовом поетском свету, те ове есеје боји једном посебном, на моменте веома топлом, интимном атмосфером. Читајући есеје, стекла сам утисак да се Симовић веома вешто клонио оцењивања дела о којима говори. Сматрам да је то чинио из једног посебног разлога. Заправо, склона сам да верујем да је Симовић писао управо о оним ауторима, како песницима тако и драмским писцима, које је сматрао за најбоље у српској књижевности. Управо из тог разлога је избегавао посебно истицање свог вредносног суда, јер није желео да његови есеји буду глорификација аутора о којима пише. Такође, Симовић, као што сам на више места већ истакла, бира оне ауторe који су значајни за његово дело и које на неки начин доживљава као своје претходнике, те би стога наглашавање позитивне оцене било сувишно. Није с горега поменути да Симовић као и његови савременици: Павловић, Христић, Лалић за разлику од изразитог антитрадицијског кључа који је био на снази у времену у коме исти стварају, категорично бирају традицију, и то не само српску традицију као такву, већ традицију у ширем антрополошком значењу. Више о овоме ћу рећи преко Симовићевог есеја о Павловићевом песништву, у коме се Симовић бави овом проблематиком. Симовићеви есеји су нам двоструко значајни, јер нам с једне стране осветљавају сама дела и ауторе којима поклања пажњу, док нам с друге стране умногоме помажу да разумемо, и ако субјективно могу закључити, више волимо Симовићеву поезију јер је разумемо као засебан ентитет, што она свакако јесте, али је разумемо и кроз одређену и пажљиво бирану традицију и књижевни израз. У наставку рада ћу посебну пажњу посветити Симовићевим есејима из Дуплог дна, односно детаљније ћу се бавити есејима који се тичу Костићевог, Дучићевог, Настасијевићевог и Павловићевог дела. Наравно, кроз причу о овим песницима дотаћу се и осталих аутора којима Симовић посвећује редове Дуплог дна.

Као што сам на почетку рада поменула Симовићев веома ефектан наслов Лирски јунаци Јована Дучића или пут у ништавило је и графички на неки начин издвојен и особен. Начин на који је Симовић приступио Дучићевој поезији је омогућио један несвакидашњи поглед на дело једног од три највећа српска песника. Да Дучић није песник о коме је све речено и коначно закључено, показао је управо Симовић у овом есеју. Симовић на веома специфичан начин онеобичава ову, на први поглед можда чак од превише читања и тумачења, изанђалу поезију (Симовић, 1991: 200). Заправо, у овом есеју Симовић спаја своја два песничка света−поезију и драму− која са собом повлаче и своје виђење света. Наиме, Дучићева поезија нам је представљена као позоришна сцена: „Промена сценографије и смена лирских јунака најочигледније осликавају промене песникових искустава, сазнања и погледа“ (Симовић, 1991:202). У овим редовима Симовић тумачи Дучића са становишта његових песничких збирки, а преко збирки се дотиче и значајних појединачних остварења. Заправо, у првом циклусу поезије Сенке на води, које Симовић види као почетну сцену, присутни су пре свега кипови, овде нема људи, на сцени је присутан само песник и загонетна жена у измаглици којој исти пева. Следи Душа и ноћ са идентичном сценографијом. Песме љубави и смрти, сматра Симовић, доносе песника који „жели да осваја и испуни нешто много веће од женске душе“, те на сцени видимо номаде, огромне просторе, пророке, лакрдијаше, краља, краљеве луде али и „сугестивно насликане пејзаже гробаља, зиме ијесени“. Јадрански сонети на сцену доносе приморску атмосферу, мирис маслина и мора као и сагледао као целину“ (Симовић, 1983: 88). У првом делу ових бележака Симовић поставља проблемско питање, на основу кога касније тумачи Костићево дело. Заправо, Симовић се бави сликом стварности, бога и човека у Костићевом делу. У зависности од промене слике стварности долази и до промене слике човека и бога у Костићевом делу. Заправо, Симовић сматра да је Костић на самом почетку стварања, стварност доживљавао у историјској димензији, а тада је слика бога била изједначена са идејом властодршца, а самим тим је човек представљан као херој. Оваква књижевност је била ангажована на један специфичан начин и требала је да пробуди свест код читаоца о изједначавању јунака и бога. Костића и Блејка Симовић доводи у блиску везу на основу оваквих схватања. Овакву стварност Симовић види у Прометеју и песми Еј ропски свете. Оваква Костићева слика стварности није могла бити дугорочно одржива, што се види већ у Максиму Црнојевићу, јер је пређашња слика бога заснована на погрешној идеји, а и сам човек-јунак оваквог типа је превише упрошћен, сматра Симовић. Политичка концепција стварности код овог песника није била одржива. Рушењу оваквог концепта стварности допринело је и Костићево окретање тамним просторима, маскама, сновима, фантазијама, које Симовић чита у песмама Дим, Спомен на Руварца, у Дневнику, Химни, у Књизи о Змају, песми Моја дангуба у којима преовладава нека нова слика стварности, што је повукло и другачију слику човека и бога. На овај начин унутрашњи свет Костићевих јунака постаје далеко сложенији и непредвидљивији, а све ове промене воде, како Симовић истиче, прелудијуму Костићеве ненaписане поезије,шум морских таласа. У овим пејзажима нема људи, те простори ове сцене „каткад делују као пројекција озарених унутрашњих светова којима владају светлост и мир, а повремени крик буљине или глас препелице, шум таласа или звоњава звона, не ремете него подвлаче дубоку и неприкосновену тишину“ (Симовић, 1991: 203). Даље, Дубровачки сонети доносе шаренило и неисцрпну радост живота на сцени. Свакако је овде сцена богата и многољудна. Описујући сцену на којој све врви од жагора и метежа медитеранског града, у коме су све границе карневалски померене, стичем утисак да се Симовићева реченица о овим Дучићевим стиховима, лако може преточити у поезију, те бисмо тиме добили карактеристичан Симовићев стих. Следи циклус Моја отаџбина где се на сцени изводе балкански ратови, али и Први светски рат. На оваквој позорници сценом влада маса, у којој препознајемо „хорде убица и паликућа, убијену децу и побијене мајке, срећемо генерације предака и потомака, легионаре победника, хероје и мученике“ (Симовић, 1991: 204). Након овога следи најбогатија и најмногољуднија сцена настала на основу стихова Царских сонета. Управо ови сонети отварају и стварају један специфичан духовни простор односно византијски духовни простор, који ће обележити многе српске писце и дела, како поезије тако и прозе, а чија врата је отворио управо Јован Дучић овом својом сценом. Симовић тумачи духовито, али и у духу свога времена песму Радовиште. Као да је Симовић једва дочекао једну овако богату гозбу на сцени−видимо овде „сремске фазане, беломорску рибу, пиринску дивљач и грожђе из Превезе. На тој гозби, на чијим ће трпезама засветлуцати и замирисати ‘пића из Стона’ и ‘требињска вина’,‘глумац Доброслав из Хума’, са својом позоришном дружином, приказаће ‘три представе’“ (Симовић, 1991: 200). Након овог запажања следи, по мом мишљењу, део у коме Дучићеву поезију Симовић прилагођава својој сцени, рекавши следеће: „Искрено сам зажалио што се тај Доброслав из Хума, са својим глумцима није дуже задржао на Дучићевој песничкој сцени, ишто та требињска вина и пића из Стона нису својим бојама и мирисима јаче обојила Дучићеве песничке слике. Да се то десило, можда би декоративност ових песама била мања и подношљивија“ (Симовић, 1991: 200). Симовића као да посебно привлачи та гозба цара Душана, док Доброслав у духу Симовићевих савремених јунака ипак мора да поседује некакву прекомерност у храни и пићу. Управо овај део који је Симовић ставио у заграду, односно овакав савремени доживљај али и наставак песме јесу један од разлога због којих је Симовићев есеј интиман, духовит, топао и читаоцу близак. Симовић даље примећује и посебно наглашава како је Дучић наше претке видео као „краљеве и писце, војводе и свеце“. Симовић се пита зашто је изостављен српски сељак и одмах након тога даје одговор да Дучић сељаке слика само као покојнике. Ово место у есеју је веома занимљиво јер се Симовић са Дучићем не спори и не даје вредносни суд на основу ових и оваквих чињеница, већ, просто, само даје читаоцу на увид своје запажање. Једини вредносни суд Симовић даје кроз следећу реченицу: „Дучић је на високо циљао певајући о царевима и крунама. А високе циљеве је достигао певајући о буквама и мравима“ (Симовић, 1991: 204) где Сунчане песме види као Дучићева најбоља остварења. У овом есеју, који је један од ретких који није издељен на фрагменте, Симовић се бави Дучићевим песничким језиком. Хвали израз који је прецизан, жив, упечатљив, описе који су економични као и суштину која је дата са најмањим бројем речи. Такође, истиче и Дучићеву концизност, сугестивност и драматичност. Посебно издваја песму Натпис, коју можемо схватити као одличан пример дуплог дна у могућности које књижевност односно поезија пружа приликом различитих тумачења. На сцени, закључно са овом песмом, остаје сам, нем, огољен чини ми се ипак савремени човек. Остао је бекетовски празан човек као краљ Лир у завршној сцени. Конкретног вредносног суда у овим редовима нема, међутим сама чињеница да је на известан начин Симовић осавременио Дучића који је прешао пут од снобизма, преко сонета, Душановог двора, мракова историје до коначне савремене огољености појединца, говори више од сваког конкретно изреченог вредносног суда.

Есеј насловљен као Белешка о Лази Костићу је подељен у четири тематске целине. Сваки од ових целина се бави посебном проблематиком, које посматране као целина пружају увид у целокупно Костићево дело и поетику. У уводном делу есеја Симовић поставља проблем противречности са којима се сусрећемо бавећи се Костићевим делом али и биографијом. Управо те противречности послужиће Симовићу да на посебан начин осветили и изоштри угао из којег посматрамо Лазу Костића. Симовић, такође, сматра да добар део тих противречности произилази из „Костићеве тежње да решава задатке из различитих области, пре него што је те области повезао, усагласио и односно песми Santa Maria della Salute. У другом делу есеја, Симовић нас води путањом која је довела до стварања једне од најлепших песама српске књижевности. Заправо, Симовић покушава да одговори на питање како је страсни борац против католичанства успео да испева овакву песму-молитву. Такође, Симовић води дијалог са Винавером, Војином Матићем, Светозаром Бркићем и њиховим тумачењима ове песме. Симовић прави троугао Симовићевих жена, у који ставља Тетиду, Јефимију и Богородицу, од којих заправо Богородица има негативан предзнак, и Костићев напад на Богородицу види као још једну од противречности овог песника. За одговор на ово питање Симовић посеже за свим Костићевим песмама, посебно су му значајне оне песме y којима се женски лик доводи у везу са лековитим, фолклорним мотивима, са одређеним мирисима, јер таква Костићева жена бива доживљена као посредник између човека и бога, а касније и претеча ове идеалне жене. Такође, Симовић у Пери Сегединцу види стихове које доживљава као претечу ове песме. Реч је о стиховима које Вићентије изговара када препознаје Богородицу у Јулином лику. Такође, Симовић Костића доживљава као Дисовог претходника због идеје о два света на одређени начин повезана. Слаже се Симовић са Павловићем да је посредник жене и Богородице у више остварења било уметничко дело. У наставку есеја бави се везом Марије и Ленке које види као два принципа у једном, али на тај начин да између њих не долази до бркања елемената и функција. Симовић уочава да се Костић никада не одриче телесне жудње, већ да и њу као такву преноси у просторе оностраног. Посебну пажњу Симовић посвећује Костићевом језику и кроз следеће Костићеве стихове тумачи његов језик:

То се пише, то се не поје,
Само се душом пробије зрак
То тек у заносу пророци слуте (Симовић, 1983: 111).

Језик којим се не пише већ пробија зрак, заправо, је језик којим је песник желео да изађе из језика. Костић ствара реч која својим звучањем дочарава визије и свет о коме пише. Костић језичким изразом чини да видимо оно што читамо. Симовић указује на технике којима се Костић служи да оствари те и такве боје у језику. Костић је анализиран углавном на нивоу појединачних песама, за разлику од Јована Дучића кога је Симовић посматрао са становишта збирки.

Лирски кругови Момчила Настасијевића састоје се из четрнаест краћих фрагмената, који пружају Симовићево виђење овог српског песника. Симовић, пре свега, осветљава контекст у коме Настасијевић ствара. Стварајући након Првог светског рата, Настасијевић се умногоме разликује од својих савременика. Симовић га доживљава као двоструко архаичног песника, који је везан за линију песничке традиције, остао изопштен од међуратних стваралаца. Настасијевића, пре свега, издваја језик, синтакса, лексика, а касније и структура стиха и песме, закључује Симовић. Такође, Настасијевић бива изопштен и темaтиком којом се бавио. У времену после рата, за разлику од својих савременика, није певао о страхотама рата, што је била темa велике већине српских песника. Страх од себе и егзистенције нема код Настасијевића историјску димензију, сматра Симовић. Наглашава Настасијевићево еротско и успоставља везу еротског и смрти у овим стиховима, а све то преко есеја Ж. Батаја, те смрт и еротско види као „мајку једна другој“. Симовић приказује смене слика у Настасијевићевој поезији, почев од пасторалних преко еротских до слика свеопште смрти. Доводи у везу Настасијевића са ранобудистичким песницима-просјацима преко осећања греха, рођења, смрти и избављења, али и у блиску везу са Фрањом Асишким. Речи у камену су, за Симовића, најамбициозније замишљен Настасијевићев песнички подухват који га је водио на пут ка историјској визији, али сматра да Настасијевић није имао довољно разлога да на том путу и истраје, те коначно бира да остане до краја изопштен. Сам наслов и чин претварања у камен двојако тумачи, што је још једно дупло дно у овим редовима. Оно што Настасијевића највише издваја и чини особеним, свакако јесте његов загонетни језик који је своје упориште прво пронашао у народној лирици, касније у средњевековном изразу, да би се на крају све више затворио у себе. Симовић полемише са Радомиром Константиновићем који сматра да у Настасијевићевој поезији недостају глаголи, и слаже се са Милосављевићем да y овим редовима глаголи много више говоре својим одсуством. По осећању егзистенцијалног страха доводи га у везу са Кјеркегоровом философијом.

Симовић је у својој књизи есеја посебну пажњу поклонио савременим песницима. У овим редовима читамо о поезији Павловића, Петровића, Бећковића, Данојлића, писао је и о Лалићу али не у оквиру корица Дуплог дна, али и многим другим савременицима. Посебно инспиративан и обиман есеј тиче се поезије једног од два најзначајнија српска антологичара−Миограга Павловића. Есеј који је једноставно насловљен О поезији Миодрага Павловића подељен је на седам целина и даје осврт на све што је Павловић написао до 1971. Прилазећи Павловићевој поезији Симовић се, пре свега, пита због чега је овом песнику потребно толико пространство и временски замах да би испевао песму. Дајући одговор на ово питање, Симовић тумачи Павловићев опус у тако постављеном кључу. Симовић примећује да 87 песама и Стуб сећања доносе новине у српску књижевност, пре свега, у одабиру тема, посебног израза, стиха, реченице итд. Павловић слика свет савременог човека у коме влада апсолутна деструкција и декаденција свега људског, што тумачи као један од разлога разбијености Павловићевог стиха. Мрак и смрт види као доминантне мотиве у овој поезији. Бавећи се смером, обимом и количином деструкције Павловић покушава да одреди шта је узрок толиког зла у савременом свету. Симовић сматра да је управо трагање за овим одговором подстицало Павловића да својој поезији и проблему који га окупира да историјску димензију. Заправо, сматра да је за одговор на Павловићево питање ко смо било неопходно сезати у далеку прошлост. Због тога Павловић почиње од пропасти Грчке и Симовићеви есеји део су тзв. стваралачке критике, и као такви двоструко су значајни, јер нам пружају тумачење одређених књижевних дела и опуса одређених песника, али нам и омогућавају да на посебан начин завиримо у Симовићеву интиму. Ови есеји се као такви, на одређене начине могу довести у везу cа Симовићевим књижевним светом, јер сви ови песници на неки начин јесу Симовићеви претходници, али и савременици. Насловивши књигу есеја као Дупло дно, Симовић нам је сугерисао један другачији угао посматрања српске поезије и драме, што је управо оно што смо пронашли у оквиру корица ове књиге. Прецизан, концизан, кристално јасан Симовић нас води на пут кроз српску књижевност, коју видимо на један заиста посебан начин. Ови есеји се топлином и интимношћу разликују од велике већине савременика који пишући есеје имају један ипак хладнији1 тон. Самим тим Симовићеви есеји су на неки начин издвојени и освежавајући, посматрани у кључу савремених есеја.хришћанства, јер с овом пропашћу рађа се и опасна идеја да човек може да дође на место бога, што је подстакло ратне недаће, страдања и коначну пропаст и мрак. Како је Павловић пронашао кључ за свој одговор, тако се мењала и његова реченица, примећује Симовић. Даље закључује да је у центру Павловићевог интересовања увек човек. Савременог човека види увек на рубу егзистенције, који је замишљен над питањем свог идентитета и казне. Павловић жели да савлада препреке ка транседентном, да открије и прогна лажне богове. Павловића као и Дучића тумачи на нивоу збирке. Детаљно се бави његовом религијом, односно кроз интерпретацију његове религиозности читамо религиозност модерног човека који убија Спаситеља, чије страдање није доказало ништа. Човек код Павловића није мрав, неко неко ко само има облик мрава „деградиран не само политички, социјално и историјски, већ и биолошки“. (Симовић, 1983: 115) Богородицу тумачи кроз различите женске инкарнације, с том разликом да је његова Богородица пространија од црквене. Детаљно тумачи Павловићев језик, који доживљава као модеран, комуникативан, савремен, али и његове везе са ауторима светске књижевности.


Литература:

Симовић, Љ. (1983). Дупло дно. Београд: Просвета.

Симовић, Љ. (1991). Дупло дно. Београд: Српска књижевна задруга.

Симовић, Љ. (2001). Дупло дно. Београд: Стубови културе.

Гордић, С. (2004). Профили и ситуације. Београд: Филип Вишњић.

The Essays of Ljubomir Simović

Summary

I have dealt with the essayistics of the author Ljubomir Simović, focusing on the essays published in Дуплом дну (The Double Bottom). I have dealt in depth with the essays about Jovan Dučić, Laza Kostić, Momčilo Nastanijević and Miodrag Pavlović. I have analyzed the manner in which Ljubomir Simović offers a reading of these poets, as well as the ways in which these thoughts offer a key for the readings of Ljubomir Simović.

Keywords: essay, language, line.

Izvor fotografije: blic.rs

Please follow and like us:

Problemi u prijevodu jezika sevdalinke

Joanna Maria KARCH
Jagielonski univerzitet, Krakov
Filozofski fakultet
Odsjek za slavistiku, II ciklus studija
joanna.karch@op.pl

 

Sažetak: Sevdalinka je dio bosanskohercegovačke tradicije. Strogo je povezana sa osmanskim periodom i kulturom koju su u Bosnu i Hercegovinu donijeli Turci sa svojim načinom života i vjerom. Sevdalinka nije samo stih, sastoji se od jezičkog i muzičkog sloja. Prevodilac mora uraditi tekst koji će biti u skladu sa muzikom, tekst koji će biti razumljiv odmah pri prvom slušanju. Prijevod bi trebao zvučati kao originalna pjesma – mora biti prirodan.

Glavni problemi u prijevodu sevdalinke na poljski jezik jesu kulturološke razlike između izvorne kulture Bosne i Hercegovine i kulture Poljske. Prevodilac ima izbor između adaptiranja i egzotiziranja njegovog prijevoda (pojmove foreignization i domesticating u teoriju prevođenja uveo je Lawrence Venuti). U analiziranim sevdalinkama adaptiranje i egzotiranje tiču se uglavnom vlastitih imena, topomina, antropomina te turcizama. U radu je glavna strategija adaptiranje.

Ključne riječi: prevodilačka strategija, adaptiranje, egzotiziranje, vlastita imena, turcizmi

Uvod

Ljubavne pjesme su dio narodne kulture skoro svakog naroda. Opjevaju ljubav između mom-ka i djevojke, sina i majke, majke i kćeri, brata i sestre, čovjeka i njegovog zavičaja. Opjevaju ljubav koja je sretna i koja je tužna; koja je slobodna i zabranjena; koja je svježa i koja već traje godinama. Iako su ljubavne pjesme prisutne u svakoj kulturi, one nisu iste. Poseban dio bosanske narodne tradicije čine sevdalinke. To su tradicionalne, tzv. ženske pjesme koje su na-stale s dolaskom osmanskih Turaka. Imaju orijentalni muzički sloj kojeg je uzalud tražiti u ljubavnim pjesmama drugih evropskih kultura. Imaju i specifičan jezički sloj, u kojem su, između ostalog, saču-vani i turcizmi.

Ovaj rad je pokušaj autorskog prijevoda odabranih sevdalinki na poljski jezik te analiza prevodilačkih poteškoća. Osim spomenutih turcizama, fokusirat ćemo se na toponime, antroponime, vlastita imena te ukratko se osvrnuti na problem adaptiranja i egzotiziranja prevođenog teksta. Rad bi trebao istaknuti razlike između bosanskog i poljskog jezika (u slučaju ovog konkretnog prijevoda) te kulturološke razlike između kulture izvornog, bosanskog slušatelja i poljskog slušatelja prevedene pjesme.

Za prijevod je odabrano dvadeset autorskih pjesama Zaima Imamovića. Izabrane su pjesme za koje je Imamović autor teksta, autor muzike i glavni interpretator. Sve se nalaze u zbirci ,,Pjesma srca moga − 100 najljepših pjesama” koja je izašla 2004. godine. Sve je prevela autorica ovog rada.

Opći izvori problema u prevođenju

Karakteristična osobina koja razlikuje prijevod od drugih vrsta tekstova je njegova sekundarnost. Najsavršeniji prijevod ostaje samo najdirektnija forma komentara1, tekst koji mijenja originalni tekst2, efekat ,,rata svjetova“: svijeta predstavljenog u izvornome tekstu i ,,podstavljenog“ preko prevodioca3. Eugene Nida je čak napisao da zbog toga dva jezika nikad nisu istovjetna (…), ne može postojati apsolutna podudarnost između jezika. Dakle, ne mogu postojati potpuno dobri prijevodi4. Poteškoće s kojima se prevodilac susreće nisu posljedica samo razlika u jezicima; drugi izvor poteškoća (možda i neiscrpan) predstavljaju kulturološke razlike. Kulturološka distanca i nedostatak paralelizma između predstavljenog svijeta i ,,podstavljenog“ jezika najčešći su razlozi osjećaja otuđenosti, stranosti koji imaju čitatelji prijevoda5. Teoretski, najbolja je situacija kada na kulturološkoj i jezičkoj razini originalnog i prevođenog teksta postoji neposredna blizina. U slučaju prijevoda sevdalinke, jezička blizina olakšava prevođenje (samo navodno). Drugačije je sa kulturološkom blizinom – sevdalinke su pjesme nastale u drugom, poljskim slušateljima nepoznatom, vjerskom i kulturnom krugu, a vjerske (i aksiološke) razlike su treća najveća grupa stranosti u recepciji prevođenog teksta6. Roma Lewicki osobine koje nose otuđenost prijevoda naziva ,,signali stranosti“ (polj. sygnały obcości). One se nalaze u tekstualnim jedinicama ili u osobinama tekstualne strukture7. Po njegovom mišljenju, tekstualne jedinice su, između ostalog, vlastita imena, toponimi, antroponimi, leksičke, gramatičke jedinice, fraze, grafički elementi. Osobinetekstualne strukture su vrsta teksta i njegova strukturalna svojstva. Lewicki razlikuje tri nivoa pojavljivanja stranosti u prevedenom tekstu. To su nivo pogreške, nivo nužnosti i nivo strategije8. Stranost koju prevodilac upućuje svjesno najčešće egzotizira prijevod. Stranost upućena nesvjesno posljedica je grešaka.

Eugen Nida razlikuje u prevođenju dvije ekvivalencije: formalnu i dinamičku9. Formalna ekvivalencija koncentrira se na formi i sadržaju originalnog teksta, dinamička nastoji da odnos između poruke i primatelja prijevoda bude sličan odnosu između poruke i primatelja originalnog teksta10. Dinamička ekvivalencija nastoji da prevođeni tekst ostane prirodan. Da bi tekst bio prirodan, prevodilac često mora adaptirati jezik izvornog teksta za potrebe jezika prijevoda.

Adaptiranje ili egzotiranje?

Jedna  od   prevodilačkih    strategija    je    adaptiranje,    naturaliziranje     prijevoda,    tako    da se  na  kraju  dobije  tekst  u  kojem  nema  signala  stranosti11.  Prvi  adaptirani  tekstovi  nastali  su u antici, a o potrebi adaptiranja pisali su npr. Ciceron i Horacije12. Najviše naturaliziranih prijevoda je nastalo u XVII i XVIII st. u Francuskoj (bili su to tzv. la belle infidèle)13.U XIX st. adaptiranje je bilo doživljeno kao previše slobodno i premalo povezano s originalnim tekstom. Godine 1957. teoretičari prevođenja J. Vinay i J. Darbelnet ističu adaptiranje kao jednu od sedam strategija tumačenja14. Po njihovom mišljenju, adaptiranje teksta je potrebno ako konteksti originalnog teksta nisu prisutni u kulturi primatelja prijevoda, zato trebaju biti zamijenjeni novim formama15.

Za razliku od adaptiranja, druga strategija, egzotiziranje, svjesno dovodi stranost u prevođeni tekst. Egzotiziranje želi pokazati što više elemenata kulture i jezika originalnog teksta u tekstu prijevoda16. Egzotiziranje omogućava primatelju prijevoda upoznati i ,,osjetiti“ kulturološki kontekst originalnog teksta.

Pojmove ,,egzotiziranje“ (foreignization) i ,,adaptiranje“ (domesticating) u teoriju prevođenja uveo je teoretičar i prevodilac Lawrence Venuti. U svojoj knjizi The Translator’s Invisibility: A History of Translation (1995) Venuti kaže da u anglosaksonskom kulturološkom krugu načelna ,,nevidljivost“ (invisibility) prevodioca je posljedica očekivanja i zahtjeva da jezik prijevoda bude tečan i prirodan, šta znači da ne bi trebale biti u njemu npr. tuđice17. Autor poziva prevodioce da budu vidljiviji. Mogu to postići koristeći češće egzotiziranje svojih prijevoda (foreignizing method). Venuti smatra da je ta strategija bolja, jer čitatelju približava autora i kulturu originalnog teksta.

U analiziranim sevdalinkama odgovor na pitanje o prevodilačkoj strategiji je adaptiranje. Prvo, sevdalinka kao umjetničko djelo sastavljeno od muzike i riječi mora biti razumljivo odmah pri prvom slušanju. Nema tu mjesta za objašnjenja i napomene. Drugo, sevdalinka je narodna pjesma, može ju se usporediti s narodnim pjesmama drugih kultura, drugih zemalja. U prijevodu ne treba ostavljati doslovno npr. imena likova, ali treba naglasiti opću temu i njihove glavne emocije. Egzotiziranje bi spriječilo identifikaciju poljskog slušatelja s likovima pjesme. Tako u prijevod sevdalinki uključujemo elemente leksike karakteristične poljskome folkloru. Na primjer, umjesto riječi majka stavljeno je matuś (deminutivna forma riječi mama). Mušebak je zamijenila riječ okieneczko (bos. prozorčić), žensko ime Sevda – deminutivna forma imena Maria, Maryś. U jednom slučaju promijenjena je riječ koja ipak ima svoj ekvivalent u poljskom jeziku. To je jablan (polj. topola), prisutan u sevdalinci ,,Srušila se kula i kapija“. Umjesto jablana u prijevodu se javlja jawor (bos. javor), drvo kao motiv u poljskim narodnim pjesmama koji je popularniji nego jablan18.

Topomini, antropomini, vlastita imena

Potencijalni nosioci stranosti su ona vlastita imena koja nisu upotrebljavana u jeziku prijevoda ili su prisutna u jeziku prijevoda rjeđe nego druga imena, ili kada se zna da su povezana sa mjestima u drugim državama19. Stranost može biti u obliku toponima ili antroponima ili drugih vlastitih imena. Da bi njihov prijevod imao smisla, prevodilac ih mora prvo − prepoznati, drugo – tačno prepoznati20. Aleksandra Cieślikowa razlikuje u prijevodu tri grupe vlastitih imena: adaptirana imena, translocirana imena (fonetički zapisana) te prevedena imena21. Većina vlastitih imena u analiziranim sevdalinkama je povezana s određenim gradovima ili prirodnim vrijednostima Bosne i Hercegovine (to su tzv. toponimi). Ima samo jedan antroponim i jedno vlastito ime povezano s narodnom simbolikom.

Toponimi su integralni dio i glavna tema četiri analizirane sevdalinke. Pjesme ,,Kada dođem rodnom kraju“, ,,Mrkonjiću, rodni grade“, ,,Pjesma starom Počitelju“ te ,,Sinoć gledam sjajnu mjesečinu“, pjesme su koje slave ljepotu i prirodnu vrijednost određenih gradova i regija. Većina su tzv. neizbježna stranost, koju prevodilac uvodi u tekst prijevoda na tzv. razini nužnosti22. Neki od toponima su poznati i ukorijenjeni u jeziku primatelja. To su nazivi rijeka (Neretva, Vrbas) te naziv regije (Krajina). Treba naglasiti da je naziv Neretva toliko jako ukorijenjen u poljskome jeziku da je njegov pravopis prilagođen obavezujućem standardu (izvorni naziv Neretva u poljskome jeziku je dobio slovo wNeretwa). Toponimi Neretva, Vrbas, Krajina nisu problematični za deklinaciju. Njihova deklinacija u prijevodu ne zvuči čudno poljskome slušatelju.

Pjesma starom Počitelju

Sa gradine preko polja milina je proć,
kraj Neretve uživati kada padne noć.


Prosto z zamku, nad polami wdzięku płynie moc,
nad Neretwą się weselisz gdy nadejdzie noc.

 

Kada dođem rodnom kraju

Na Vrbasu, u Šeheru
rascvjetanom u beharu, gdje
se pjesma često čuje, divne
pjesme iz Krajine.

To su drage uspomene
na Vrbasu ostavljene,
uvijek ću ga spominjati,
za mladošću uzdisati
i za dragom uzdisati.


Rzeka Vrbas w miasteczku mym
ozdobina kwieciem barwnym.
Tu usłyszysz jak z Krajiny
Płyną piosnki przez równiny.

Te obrazy pamięci mej
nad Vrbasem zostawiłem,
zawsze będę je ożywiać
i młodość swoją wspominać,
i miłość swoją wspominać

Manje poznati poljskome primatelju su nazivi gradova (Mrkonjić, Počitelj, Travnik), planina (Privile, Orugle, Lisine, Vlašić), potoka (Imamovac) i jezera (Balkana). Slijedeći nazive korištene u poljskim turističkim vodičima, na fizičko-geografskim kartama te na internetskim portalima posvećenim Bosni i Hercegovini (npr. portal balkanistyka.org23), u prijevodu su ostavljeni ovi nazivi u originalnoj formi. Iako sadrže slova sa dijakritičkim znakovima, ni u jednom od spomenutih izvora nisu transliterirana. U prijevodu je dodana riječi kojom se objašnjava njihovo značenje (npr. grad Počitelj, planine Privile). Zahvaljujući tome stranost je neutralizirana samo do razine zvuka, semantički ostaje razumljiva. Objašnjenja također pomažu slušatelju, bez jezičkih poteškoća, da dobije neki osjećaj mjesta o kojem pjeva sevdalinka. Samo u jednom slučaju zvučna i pravopisna razina su adaptirane potrebama poljskog jezika. Jezero Balkana u prijevodu ima naziv Bałkana. Ta zamjena nije promijenila originalni naziv, samo ga je prilagodila u ono što je ukorijenjeno u poljskome jeziku (Balkan na poljskom je Bałkany).

 

Pjesma starom Počitelju

Nema ljepšeg starog grada što ga sunce
sja od staroga Počitelja što ga vidjeh ja.
Počitelj je od davnina gizdav mio grad.
Ko ga ne bi zavolio kao spomen drag.


Nie ma piękniejszego miasta, co wciąż w słońcu
lśni od starego Počitelja, miasta miłego mi.
Počitelj jest już od dawna miastem miłym tak. Któżby
się w nim nie zakochał gdy w nim wspomnień smak.

Sinoć gledam sjajnu mjesečinu

Sinoć gledam sjajnu mjesečinu,
stari Travnik i Vlašić planinu. Divne
noći ašikluka dosta,
pa ne žalim što bez sanka osta’.


Nocą patrzę na łunę księżyca,
miasto Travnik i pasmo Valšicia.
Cudne noce, cholewki smaliłem,
Nie żal mi, że oczu nie zmrużyłem.

 

Mrkonjiću, rodni grade

Mrkonjiću, rodni grade
na te mislim često,
davno sam te zavolio,
moje rodno mjesto.

Kada dođem na Privile,
gledam na sve strane,
pa se sjećam uspomena
iz mladosti rane.
Nekada sam prolazio
kroz sokake tvoje,
kraj Orugle i Lisine
slušao slavuje.

I sad teče Imamovac,
naše hladno vrelo,
gdje sam, majko, iz tvog krila
jeo voće zrelo.

Nek se ova pjesma naša
čuje na sve strane,
a najviše sa divnoga
jezera Balkane.

Mrkonjiću, rodni grade,
cvjetaj mi u cvijeću,
uspomene dovijeka
zaboravit neću.


Mrkonjić to miasto moje,
o nim myślę zawsze.
Kocham me rodzinne storny
bardzo dla mnie ważne.

Gdy przychodzę na Privile,
patrzę dookoła.
widok gór tych gór me wspomnienia
z młodości przywoła.
Często lubiłem przechodzić
przez uliczki małe,
przez Orugle i Lisine,
góry rozśpiewane.

Tam, gdzie płynie Imamovac,
nasze źródło chłodne.
tam gdzie, matko, świeży owoc
jadło dziecko głodne.

Niech się piosnka nasza codzień
niesie bez pośpiechu,
a najgłośniech znad Bałkany,
piękneo zalewu.

Mrkonjiciu, okwiecony,
tak dziś myślę sobie,
że cię nigdy nie zapomnę,
Nawet będąc w grobie.

U dva slučaja toponimi su izostavljeni u prijevodu. U pjesmi ,,Sinoć gledam sjajnu mjesečinu“ prisutan je naziv dijela Travnika (Bašbunar) i naziv rijeke koja teče kroz taj grad (Plava voda). Bašbunar je brežuljkasti dio grada, mjesto za šetnju i uživanje u prirodi. S njega je lijep pogled na grad, u njemu su i izvori vode. Poljskome primaocu Bašbunar je naziv težak za izgovor te zvuči neobično. U prijevodu je zamijenjen riječju widok (bos. pogled), čijim se širokim kontekstom obuhvata sve navedeno. Naziv Plava voda zamijenjen je riječju potok (bos. potok). Izvorni naziv niti u originalnoj niti prevedenoj formi ne bi bio jasan poljskome slušatelju. Potok je semantički jasan, u ovom slučaju u prijevodu je izabrana informativna funkcija jezika.

Sinoć gledam sjajnu mjesečinu

Čim je rana zora zarudila,
sa svih strana pjesma se orila.
Haj’mo, draga, Plavom vodom proći,
starim gradom Bašbunaru doći.

Bašbunaru, sav goriš u sjaju,
kao draga u mom zagrljaju.
Sa tvog vrela gledat je milina
i slušat pjesme od starina.


Gdy poranna zorza zaświtała,
z wszystkich stron już piosnka rozbrzmiewała.
Chodźmy, Miła, przejść się nad potokiem,
oczy nasze nacieszyć widokiem.

Widok piekny, wszystko lśni dokoła,
Miła z objęć mych uciec nie zdoła.
Z tego źródła wdzięk i powab biją,
stare pieśni do uszu mych płyną.

 

U analiziranim sevdalinkama samo jednom se javlja antroponim. To je žensko ime Sevda, koja se dvaput ponavlja u pjesmi ,,Nekada sam sevdisao”. To ime nije razumljivo poljskome slušatelju jer je ,,dvostruko” tuđe ime. Prvo, to je vlastito ime karakteristično za bosansku kulturu, drugo, to je turcizam. Njegov prijevod objašnjen je dalje, u dijelu posvećenom turcizmima.

Vlastito ime koje je direktno povezano sa narodnom simbolikom Bosne i Hercegovine je zlatni ljiljan. Prvo, popularan je izvan bosanskohercegovačkih granica kao heraldički simbol fleur-de-lis. Drugo, bosanski ljiljan (Lilium bosniacum) bio je simbol bosanskog kraljevstva i dinastije Kotromanića od XIII stoljeća. Simboliku bosanskog ljiljana od 1992. godine koriste, također, i Bošnjaci kao svoj narodni simbol. Zlatni ljiljan je bio prisutan na zastavi Bosne i Hercegovine (do 1998) te na zastavi Armije Republike Bosne i Hercegovine. Zlatni ljiljan je, također, bio najveće vojno odlikovanje spomenute Armije.

Motiv zlatnog ljiljana možemo naći u sevdalinci ,,Biserom se Bosna zakitila”. Ta pjesma ima patriotski tekst, u kome subjekt pokazuje spremnost za borbu za svoju domovinu. Zlatni ljiljan je složen pojam koji nije razumljiv poljskome slušatelju. Jako je povezan sa bosanskom i bošnjačkom historijom i kulturom. U prijevodu nije moguće objašnjenje svakog od aspekata tog naziva. Zato je umjesto vlastitog imena i stiha ,,svi su borci i zlatni ljiljani“ uvedena fraza ,,kiedyś walczyliśmy, dziś jest wesele“ (bos. nekad smo se borili, danas je veselje). Borba (polj. walka) odražava vezu ljiljana sa ratom (u izvornome tekstu ima i boraca); veselje (polj. wesele – u ovome značenju to je danas arhaizam prisutan samo u poetskim izrazima) odražava radost, pobjedu, ratne junake, zatim i ono fizičko, medaljno značenje ljiljana.

Zapjevajmo svi moji jarani,
svi su borci i zlatni ljiljani.
Nek znaju oni dušmani prokleti
da zemlju našu ne mogu oteti.


Zaśpiewajmy razem, przyjaciele,
kiedyś walczyliśmy, dziś jest wesele.
Niech weidzą panowie, co nami rządzą,
że ziemi naszej nie zdobędą.

 

Turcizmi

Turcizmi,  koji  u  bosanskom  jeziku  čine  najznačajniji  sloj  međuriječima  neslavenskog porijekla24, dio su bosanskog jezika koji ga razlikuje od ostalih slavenskih jezika, ističe njegovu jedinstvenost. Prvi utjecaj turskog jezika na bosanski desio se zbog pojave Avara u panonskoj niziji i njihovim dodirom s balkanskim stanovništvom.25 Najveća pojava turcizama je počela nekoliko stoljeća kasnije, dolaskom osmanskih Turaka. Skaljić, autor knjige Turcizmi u srpskohrvatskom jeziku dijeli turcizme bosanskog jezika na šest grupa. 26

U prvoj grupi nalaze se riječi koje ili nemaju zamjene u bosanskome jeziku, ili imaju zamjenu koja nije usvojena. U drugoj grupi su riječi potpuno odomaćene ne samo u narodnom, nego i u književnom jeziku. Trećoj grupi pripadaju riječi koje su prisutne u razgovornom jeziku, ali se u književnom upotrebljavaju samo u svrhu arhaiziranja, ironiziranja. U četvrtoj grupi su riječi vezane samo za pojedina narječja ili pokrajine, te u petoj – riječi koje će se javljati samo u narodnim pjesmama. Sljedeća grupa sastoji se od turcizama koji se odnose na vjerski život i običaje.

Prvi kontakt poljskog jezika s turcizmima bio je u XIII st., kada su na teritoriju Poljske upadali Tatari27. Dva stoljeća kasnije Poljaci su se sreli sa osmanskim Turcima. Etimološki, staroturski i osmanskoturski slojevi turcizama su turcizmi najčešće prisutni u poljskome jeziku28. Treba naglasiti da se danas pojam ,,turcizam“ ne veže samo s riječima turskog porijekla nego i sa drugim orijentalnim riječima29.

U analiziranim sevdalinkama ima jedanaest turcizama. Nijedan od njih nije prisutan niti u tursko-poljskome glosaru (Glosariusz turecko-polskim) ni u historijskom rječniku turcizama u poljskome jeziku (Słownik historyczny turcyzmów w języku polskim) autora Stanisława Stachowskog.

Roman Lewicki, citirajući S. Vlahova i S. Florina (Непереводимое в непебоде, 1980), predstavlja nekoliko načina prevođenja tzv. naziva realija, kojima pripadaju turcizmi. To su transkripcija, kliše i polukliše (koji su nositelji stranosti) te adaptiranje, semantički neologizam, približan prijevod, perifraza i kontekstualni prijevod (koji ograničavaju osjećaj stranosti)30. Svi od prisutnih u analiziranim sevdalinkama turcizama adaptirani su na poljski jezik. U nastavku su prezentirani ti turcizmi te objašnjenja njihovog prijevoda.

Arapska    riječ       ašikluk       označava    vođenje     ljubavnog     razgovora    između       momka i   djevojke,    udvaranje.    Na   suvremenom   jeziku    mogli    bismo   reći    da   je    ašikluk    flert.    U prijevodu    sevdalinke    ,,Sinoć   gledam   sjajnu    mjesečinu”   iskorišten    je    poljski    frazeologizam smalić  cholewki. Takav korak zadržava originalno značenje, približavajući ga kulturi poljskog slušatelja. Taj frazeologizam se danas ne koristi često, zato je sevdalinka dobila i arhaičan, u poljskoj kulturi ukorijenjen i utemeljen zvuk.

Divne noći ašikluka dosta,
ne žalim što bez sanka osta’.


Cudne noce, cholewki smaliłempa
Nie żal mi, że oczu nie zmrużyłem.

 

Behar je cvijet voćke ili latice od takvog cvijeta. U Imamovićevim sevdalinkama riječ behar javlja se dva puta. U prvome slučaju, u pjesmi ,,Pjesma starom Počitelju“ prevedeno je kao kwiat (bos. cvijet), u drugome (,,Kada dođem rodnom kraju“) – kao kwiecie (bos. cvijeće). U izvornim tekstovima behar je opisan kao rascvjetan. Taj je pridjev ostao u prvom prijevodu (polj. rozkwitły). U drugoj pjesmi naglašena je boja behara, opisan je kao šaren (polj. barwny).

 

Pjesma starom Počitelju

Kad proljećem zamiriši behar rascvjetan, Divna
pjesma svud se čuje dok ne svane dan.


Gdy na wiosnę zapachnieje rozkwitłym kwiatem,
Cudna piosnka się unosi codzień przed świtem.

 

Kada dođem rodnom kraju

Na Vrbasu, u Šeheru
rascvjetanom u beharu,
gdje se pjesma često čuje,
divne pjesme iz Krajine.


Rzeka Vrbas w miasteczku mym
ozdobinym kwieciem barwnym.
Tutaj często słyszysz piosnki,
Które płyną z każdej wioski.

Perzijska riječ dušman označava protivnika, neprijatelja. Prisutna je u sevdalinci ,,Biserom se Bosna zakitila”, u posljednjoj Imamovićevoj pjesmi. Ta pjesma je nastala 1993. godine u ratnom Sarajevu. Iste godine pjesmu je snimio Zaimov sin, Nedžad. Pjesma ima patriotski ton. Subjekt izražava svoju ljubav prema domovini i spremnost za borbu koja će donijeti slobodu. U prijevodu umjesto dušmana našla se riječ panowie (bos. gospoda, feudalci, vlastelini). U ovome kontekstu ta riječ označava davnu podjelu društva, loš položaj donjeg društvenog sloja te pritisak koji je doživljavao od strane svojih vlastelina. Panowie podsjećaju na ugnjetavanje, tlačenje, neprijateljstvo.

 

Ne damo Bosne, naše rodne grude,
sve da nam dušmani bijele dvore nude.
Nek znaju oni dušmani prokleti
da zemlju našu ne mogu oteti.


nie damy ziemi, gdzie ojcowie żyli,
choćby nas panowie skarbami mamili.
Niech weidzą panowie, co nami rządzą,
że ziemi naszej nie zdobędą.

 

Arapska riječ haber označava vijest, glas, neku informaciju koja se prenosi. Na poljski jezik, u sevdalinci ,,Jednog jutra”, prevedena je kao wieść (bos. vijest).

Jednog jutra poslah haber dragom


Dziś posłałam wieść ukochanemu

Mušebak je dio kulture koji nije poznat primaocu poljskog prijevoda. Mušebak je povezan sa kulturom islama. Ova riječ je prisutna samo u jednoj sevdalinci, u pjesmi ,,Nekada sam sevdisao”. Taj turcizam preveden je kao okieneczko (bos. prozorčić). Poljski slušatelji mogu lahko prepoznati taj motiv, jer je on prisutan u mnogim tradicionalnim, poljskim pjesmama (najčešće rimovan sa riječima wianeczek, jabłoneczka ili sa muškim imenom Jasieneczek)31.

Nekada sam sevdisao
pod mušepkom malim.


Niegdyś pod jej okieneczkiem
i ja przysiadałem.

Porijeklom   arapska,   riječ     sevdah    (ar.     säwdā’)   označavala   je    crnu   žuč,   a     kasnije (kao     turski        sevda)      ljubav.      U     analiziranim       sevdalinkama     (pjesme     „Jednog      jutra” i „Bosno moja plemenita”) prevedena je kao ljubav (polj. miłość). Semantički poljska riječ je siromašnija– ne sadrži podatke o bolu, gorčini, nesreći koju može donijeti ljubav. Poljska riječ melancholia, koja je bliža izvornome turskome sevdahu, sadržavala bi taj gorki element ljubavi, ali bi oduzela ono što je u sevdahu najvažnije – ljubav.

U oba slučaja prijevod je imao još jedan razlog: miłość, kao i riječ, zahvaljujući čemu su pjesme zadržale svoju izvornu versifikaciju. zbog prisustva riječi miłość, sevdalinka je dobila unakrsnu, žensku rimu koju nema u izvornome tekstu.

Jednog jutra

Već ja žalim gledajuć’ bez daha,
prvu ljubav najslađeg sevdaha.


Lecz bez tchnienia jest mi żal jej:
miłości mej, najsłodszej, bo pierwszej.

 

Bosno moja plemenita
Bez mladosti i sevdaha
nema živovanja,
bez radosti i uzdaha
nema milovanja.


Bez młodości i miłości
życie nie istnieje,
bez westchnienia i radości
czułość mizernieje.

 

Sevda je jedino žensko ime u Imamovićevim sevdalinkama. Upoznajemo ju u pjesmi ,,Nekada sam sevdisao”. Etimološki, ime bi odgovaralo poljskoj riječi Czarnowłosa (,,crnokosa“). U prijevodu je to tuđe ime adaptirano u poljsku kulturu. Umjesto orijentalne Sevde imamo Maryś – deminutivnu formu jednog od najpopularnijih imena, Maria. Prijevod se izravno obraća domaćoj kulturi poljskog slušatelja, nije strani, nerazumljiv. Deminutivna forma bliža je poljskoj folklornoj umjetnosti32. Po mišljenju Bartminskog, umanjenice spajaju obje vrste dijalekata, poetsku i razgovornu, otkrivajući njihovu pripadnost jednoj, nadređenoj vrsti: pripadnost živome, nepisanome jeziku33. Deminutivna forma imena mijenja također emotivno svojstvo pjesme: sa Marysiom se lakše identificirati.

Ne pitaj me stara majko
što mi lice vene,
i što više lijepa Sevda
ne haje za mene.

Kad bi one puste staze
za uzdahe znale,
šta je Sevda šaputala
dok su zvijezde sjale.


Nie pytaj mnie, stara matko,
czemu twarz ma więdnie,
i dlaczego piękna Maryś
nie troszczy się o mnie.

Gdyby wszystkie puste ścieżki
westchnienia te znały,
które Maryś mi szeptała,
gdy gwiazy jaśniały.

Glagol sevdisati označava milovanje, vođenje ljubavi, voljenje. U prijevodu pjesme ,,Nekada sam sevdisao” iskorišten je poljski frazeologizam građen na riječi koja slijedi glagol sevdisati, to je mušebak. Mušebak je preveden kao okieneczko (bos. prozorčić), a sevdisanje kao sjedenje ispred ženskog prozora. Nedvosmisleno, ono svjedoči o ljubavi, vjernosti, vezanosti sa dragom osobom.

Nekada sam sevdisao
pod mušepkom malim.
Bila jedna ljubav žarka
u srcima vrelim.


Niegdyś pod jej okieneczkiemi
ja przysiadałem.
Płomień naszych serc miłości
wówczas rozniecałem.

Riječ sokak, koja označava ulicu, prisutna je u dvjema sevdalinkama: ,,Mrkonjiću, rodni grade” i „Imam dragu u sokaku mome”. U prvoj pjesmi prevedena je kao ulica (bos. ulica). U originalnom tekstu ima množinu (sokake) koja je zadržana u prijevodu. Ipak je dodan pridjev małe (bos. male), šta naglašava blizinu i intimnost subjekta u vezi sa svojim rodnim gradom.

Nekada sam prolazio
kroz sokake tvoje,


Często lubiłem przechodzić
przez uliczki małe

U drugoj pjesmi (,,Imam dragu u sokaku mome”) sokak nije preveden kao jedna, konkretna ulica, već kao blizina, okolica (polj. pobliże).

Imam dragu u sokaku mome


Moja Miła tu, w pobliżu żyje

 

Izveden od perzijske riječi, šeher označava grad, najčešće glavni, najvažniji grad. Prisutan je u pjesmi ,,Kada dođem rodnom kraju“, pjesmi koja je posvećena zavičaju iz kojeg je lirski subjekt. U prijevodu perzijski šeher je zamijenjen riječju miasteczko (bos. gradić). Deminutivni oblik riječi miasto (bos. grad) ne sadrži značenje šehera kao glavnog, važnog grada, ali ipak zvuči familijarno, naglašava emocionalnu vezu koju prema njemu ima subjekt.

Na Vrbasu, u Šeheru
rascvjetanom u beharu,


Rzeka Vrbas w miasteczku mym
ozdobina kwieciem barwnym,

 

Jedan od rijetkih turcizama koji ima doslovan ekvivalent u poljskom jeziku je zumbul (polj. hiacynt). Prisutan je u pjesmi ,,Sjećaš li se prošlog ljeta“. Jedina promjena u prijevodu je naglasak na mirisu tog cvijeta (polj. woń).

Sjećaš li se draga prošlog ljeta,
sjećaš li se zumbulovog cvijeta


Czy pamiętasz lato co minęło,
hiacyntami wokół nas woniało

Zaključak

Prevođenje   sevdalinki    je    dvostruko    složeni    zadatak.    Prvo,   prevodilac    mora   paziti na   sve   navedene   jezičke    probleme    i    poteškoće.   Mora    imati     na    umu    razlike    između bosanskohercegovačke i poljske kulture. Mora paziti na jezik, mora prevesti sve tečno i prirodno. Mora adaptirati elemente jezika koji nisu razumljivi i jasni poljskome slušatelju. Adaptirajući mora ipak ostaviti bar malo onog svijeta predstavljenog u izvornim pjesmama. Drugo, sevdalinke imaju svoj poseban oblik. Nisu to jednostavni tekstovi čija forma nije važna. Oblik sevdalinke kao stiha (prisustvo rime, određeni broj slogova u svakoj strofi, regularna konstrukcija svake pjesme, itd.) strogo je povezan s muzikom koja je drugi, nakon teksta, sloj sevdalinke. Prijevod mora paziti i na taj aspekt. Maria Krysztofiak ističe tri prevodilačka koda o kojima se mora voditi računa prevodeći umjetničko djelo. To su leksičko-semantički kod, kulturološki kod i estetski kod34. Osim ovih kodova, u prijevodu sevdalinke treba još paziti na četvrti, muzički kod. Prijevod sevdalinke mora zvučati kao originalan, u poljsku kulturu ukorijenjen tekst te mora podsjećati poljskog slušatelja na iste osjećaje i emocije koje, slušajući originalne pjesme, ima izvorni, bosanski slušatelj. Poljski i bosanski slušatelji trebali bi plakati u istim trenucima, smijati se zbog istih stihova, razmišljati o istim stvarima kada slušaju istu notu, istu strofu sevdalinke.

Šta olakšava taj složeni zadatak? Činjenica da u poljskoj narodnoj kulturi postoje ljubavne pjesme. Nisu to, naravno, pjesme slične sevdalinkama, ali one ipak omogućavaju prevodiocu da nađe rješenje za prirodan prijevod koji će se vezati s pjesmama ukorijenjenima u poljskoj kulturi.


Popis priloga

  1. Prijevod odabranih autorskih pjesama Zaima Imamovića
  2. Rječnik turcizama prisutnih u analiziranim sevdalinkama

Prilog 1. Prijevod odabranih autorskih pjesama Zaima Imamovića

Biserom se Bosna zakitila

Biserom se Bosna zakitila,
biseru je često govorila
ne damo Bosne, naše rodne grude,
sve da nam dušmani bijele dvore nude.

Sreći našoj nema nigdje kraja,
našu ljubav samo Bosna spaja.
Djelit ćemo i radost i tugu,
jer mi ne znamo voljet zemlju drugu.

Zapjevajmo svi moji jarani, svi
su borci i zlatni ljiljani. Nek
znaju oni dušmani prokleti da
zemlju našu ne mogu oteti.

Svud po svijetu kuda sam hodio
naše želje pozdrav pronosijo.
Ostat će Bosna kao što je bila, ko
biser sjajna, ponosna i mila.

 

Perłami się Bośnia ozdobiła

Perłami się Bośnia ozdobiła,
perełkom tak często mówila:
nie damy ziemi, gdzie ojcowie żyli,
choćby nas panowie skarbami mamili.

Szczęście nasze nie ma dzisiaj końca,
naszą miłość tylko Bośnia łączy.
Dzielić będziemy i radość i łzy,
boś w naszych sercach tylko, Bośnio, Ty.

Zaśpiewajmy razem, przyjaciele,
kiedyś walczyliśmy, dziś jest wesele.
Niech wiedzą panowie, co nami rządzą,
że ziemi naszej nie zdobędą.

Wszędzie na świecie, gdziem dotychczas
był słowa nasze niosłem z całych sił. Trwać
będzie Bośnia taka, jak była:
jak perła piękna, szlachetna i miła

 

Boluje mi moja draga

Boluje mi moja draga,
neće jadna preboljet,
davno smo se zavoljelji,
kako ću je prežalit.
Davno smo se zavoljelji,
kako ću je prežalit.

Tužan mi je svaki časak,
ništa mi se ne mili.
Jutros rano na mom krilu
dragu svoju izgubih.
Jutros rano na mom krilu
dragu svoju izgubih.

Sad ću živjet u samoći,
s tugom dijelit život svoj,
prežalit je nikad neću,
dokle traje život moj.
Prežalit je nikad neću,
dokle traje život moj


Niedomaga moja Miła

Niedomaga moja Miła
słaba, biedna umiera,
dawnośmy się pokochali,
dusza w żalu zamiera.
Dawnośmy się pokochali,
dusza w żalu zamiera.

Smutna była każda chwila,
niczym się nie cieszyłem,
gdy nad ranem, na swych rękach
Miłą moją straciłem.
gdy nad ranem, na swych rękach
Miłą moją straciłem.

Pozostałem w samotności,
zrozpaczona dusza ma,
nigdy Miłej nie zapomnę,
póki życie moje trwa.
Nigdy Miłej nie zapomnę,
póki życie moje trwa.

 

Bosno moja plemenita

Bosno moja plemenita
u mladost me vrati,
ja ću tebe za života
pjesmom darivati.

Bez mladosti i sevdaha
nema živovanja,
bez radosti i uzdaha
nema milovanja.

Budi Bosno ponosita,
uspomene moje,
da još jednom ja poljubim
milo zlato svoje.

 

Bośnio moja ukochana

Bośnio moja ukochana
wróć mi młodość, proszę,
ja ci w zamian za me życie
pieśni swe przynoszę.

Bez młodości i miłości
życie nie istnieje,
bez westchnienia i radości
czułość mizernieje.

Bądź, ma Bośnio wiecznie dumna
ty, wspomnienie moje,
bym raz jeszcze mógł całować
drogie Szczęście swoje.

Imam dragu u sokaku mome

Imam dragu u sokaku mome
draga mi je srcu mlađanome.
gledamo se roditelji znaju ali
nam se uzeti ne daju.
Ali nam se uzeti ne daju.

Sinoć draga krijuć’ sa mnom
stala, pa mi tužne riječi šaputala:
Neće moji za te ni da čuju
samo mene jadnu rasplakaju.
samo mene jadnu rasplakaju.

Ne plač’ draga, nemoj tugovati,
sutra ćemo zorom putovati.
Bježaćemo preko sinjih gora,
naša ljubav procvjetati mora.
Naša ljubav procvjetati mora.

 

Moja Miła tu, w pobliżu żyje

Moja Miła tu, w pobliżu żyje,
do niej moje młode serce bije.
Ojce wiedzą, że tak się kochamy,
na ślub jednak ich zgody nie mamy.
Na ślub jednak ich zgody nie mamy.

Wieczór skrycie ze mną przystanęła,
bardzo smutne słowa mi szepnęła:
Nie chcą słyszeć rodzice o tobie,
w żalu biedna popłakuję sobie.
W żalu biedna popłakuję sobie.

Nie płacz, Miła, koniec smutków, żali,
Nim świt wstanie będziem już w oddali.
Uciekniemy przez góry, przez pola,
nasza miłość rozkwitnąć tam zdoła.
Nasza miłość rozkwitnąć tam zdoła.

 

Jednog jutra

Jednog jutra poslah haber dragom
ne dolazi jer me naći nećeš, dadoše
me moji za nedraga za nedraga i
nevoljenoga.

Kad bi znala koga sada ljubi,
čini mi se lakše bi mi bilo, k’o
siroče, ostadoh bez majke, pa
i sada bez ljubavi žarke.

I sad prođem pored malog vrela,
kud sam s dragim nekad prolazila.
Slatki dani, a još slađe noći, u
mom srcu nikad neće proći.

Ja ne žalim noći provedene, niti
žalim što ljubila nisam. Već ja
žalim gledajuć’ bez daha, prvu
ljubav najslađeg sevdaha.

Dziś posłałam

Dziś posłałam wieść ukochanemu:
nie przychodź tu, bo już mnie nie znajdziesz,
wydała mnie matuś za drugiego,
niechcianego i niekochanego.

Gdybym znała, kogo dzisiaj kocha
pewnie łatwiej by mi teraz było.
Jak sierota jestem bez matki mej,
a teraz bez miłości płomiennej.

Dziś przechodzę tuż obok źródełka,
Gdzie z mym Miłym czasem przychodziłam.
Słodziuchne dni, jeszcze słodsze noce,
wciąż za nimi serce me trzepoce.

Nie żałuję nocy co są za mną,
Ani tego, że nie całowałam.
Lecz bez tchnienia żal mi tylko jest tej
miłości mej, najsłodszej, bo pierwszej.

Kada dođem rodnom kraju

Kada dođem rodnom kraju
uvijek dragom zavičaju
pa pogledam na sve strane
gdje provedoh mlade dane.

Na Vrbasu, u Šeheru
rascvjetanom u beharu,
gdje se pjesma često čuje,
divne pjesme iz Krajine.

To su drage uspomene
na Vrbasu ostavljene.
uvijek ću ga spominjati,
za mladošću uzdisati
i za dragom uzdisati.

Kiedy wrócę do ojczyzny

Kiedy wrócę do ojczyzny,
zawsze miłej ojcowizny,
rozejrzę się dookoła
Młodość swoją tym przywołam.

Rzeka Vrbas w miasteczku mym
przystrojona kwieciem barwnym.
Tu usłyszysz jak z Krainy
Płyną piosnki przez równiny.

Te obrazy pamięci mej
nad Vrbasem zostawiłem,
zawsze będę je ożywiać
i młodość swoją wspominać,
i miłość swoją wspominać

Kada prođeš pored mene

Što si draga zabrinuta
reci iskreno,
da za tobom ne bi dušo
mlađan čeznuo.

Kada prođeš pored mene
bar me pogledaj,
moja ljubav neće proći
drugog ne gledaj.

Rek’o sam ti do jeseni
prsten darivat’,
prsten kujem, tebe snujem
nemoj tugovat.

A gdy przejdziesz tuż koło mnie

Czemuś Miła zatroskana
szczerze mi powiedz,
by za Tobą, ma jedyna
nie tęsknił chłopiec.

A gdy przejdziesz tuż koło mnie
popatrz w stronę mą,
moja miłość nie przeminie,
bądźże mi wierną.

Obiecałem, że na jesień
zaręczymy się.
Pierścień kuję, plany snuję,
Więc już nie smuć się.

Kao rumen cvijet

Čujem dragi da odlaziš u daleki svijet,
zar ćeš mene ostaviti kao rumen cvijet.

Na rastanku tiho reče: ,,Draži ću ti doć“ za
godinu, kad zaplavi divna, majska noć.

Ostah sama plakajući. Gledah noć i dan
hoće l’ dragi, kao nekad, doći radostan?

Vrijeme prođe, dragog nema, što sam nesretna.
Nit’ dolazi, nit’ javlja, ostah žalosna.

Niczym róży kwiat

Wiem, Jedyny, że odchodzisz hen, w daleki świat,
że mnie w krótce pozostawisz niczym róży kwiat.

Przy rozstaniu cicho rzekłeś: ,,wrócę do Ciebie
za rok, kiedy zbłękitnieje niebo majowe“.

Pozostałam sama, płacząc. Czekam noce, dnie.
Czy Jedyny, tak jak niegdyś, wróci radośnie?

Czas upływa, on nie wraca, nieszczęsna czekam.
Wieści żadnych o nim nie mam, w żalu zostałam…

Mrkonjiću, rodni grade

Mrkonjiću, rodni grade
na te mislim često,
davno sam te zavolio,
moje rodno mjesto.

Kada dođem na Privile,
gledam na sve strane,
pa se sjećam uspomena
iz mladosti rane.

Nekada sam prolazio
kroz sokake tvoje,
kraj Orugle i Lisine
slušao slavuje.

I sad teče Imamovac,
naše hladno vrelo,
gdje sam, majko, iz tvog krila
jeo voće zrelo.

Nek se ova pjesma naša
čuje na sve strane,
a najviše sa divnoga
jezera Balkane.

Mrkonjiću, rodni grade,
cvjetaj mi u cvijeću,
uspomene dovijeka
zaboravit neću.

Mrkonjić to miasto moje

Mrkonjić to miasto moje,
o nim myślę zawsze.
Kocham me rodzinne strony
bardzo dla mnie ważne.

Gdy przychodzę na Privile,
patrzę dookoła,
widok gór tych me wspomnienia
z młodości przywoła.

Często lubiłem przechodzić
przez uliczki małe,
przez Orugle i Lisine
góry rozśpiewane.

Tam, gdzie płynie Imamovac,
nasze źródło chłodne.
tam gdzie, matko, świeży owoc
jadło dziecko głodne.

Niech się piosnka nasza codzień
niesie bez pośpiechu,
a najgłośniej znad Bałkany,
pięknego zalewu.

Mrkonjiciu, okwiecony,
tak dziś myślę sobie,
że cię nigdy nie zapomnę,
nawet będąc w grobie.

Nekad si pod suncem
Nekad si pod suncem najljepša mi
bila i najljepša žena u životu mom,
nekad bila, nisi više, mila
a sad oblak bola što mi sruši dom.

Proklete je tvoje cvijeće,
mladost si mi otrovala
jer si meni mjesto sreće
čašu gorkih suza dala.

Gledam te sa tugom u očima svojim i
sjećam se doba kad sam bio tvoj, kad
mirisah ruže na grudima
i sanjah o sreći za sav život svoj.

Drugom dušu truješ poljupcima vrelim,
ja u krčmi pijem, čekam osvit plav, od
sudbine još jedino želim
da umrem il’ nađem bolu zaborav.

Kiedyś najpiękniejszą pod słońcem mi byłaś

Kiedyś najpiękniejszą pod słońcem mi
byłaś i najdroższą z kobiet w całym życiu mym.
Kiedyś byłaś, już nie jsteś, Miła,
Dziś prominiem bólu, co dom zmienił w dym.

Kwiaty twoje są przeklęte,
młodość moją zatruwałaś,
tam, gdzie powinno być szczęście
Kielich gorzkich łez podałaś.

Dziś patrzę na Ciebie z rozpaczą w oczach
swych i pamiętam te dni, kiedy byłem twój. Gdy
wąchałem róże na piersiach twych,
i o szczęściu w życiu był każdy sen mój.

Inną duszę trujesz pocałunkiem swoim,
ja w gospodzie piję, czekając na świt,
i od losu tylko tego pragnę
bym umarł lub ból mój jak najszybciej znikł.

Nekada sam sevdisao

Ne pitaj me stara majko
što mi lice vene,
i što više lijepa Sevda
ne haje za mene.

Nekada sam sevdisao
pod mušepkom malim.
Bila jedna ljubav žarka
u srcima vrelim.

Kad bi one puste staze
za uzdahe znale,
šta je Sevda šaputala
dok su zvijezde sjale.

Žao bi joj, majko, bilo
što uradi od mene.
Žao bi joj, majko, bilo
što mi lice vehne.

Niegdyś pod jej okieneczkiem

Nie pytaj mnie, stara matko,
czemu twarz ma więdnie,
i dlaczego piękna Maryś
nie troszczy się o mnie.

Niegdyś pod jej okieneczkiem
i ja przysiadałem.
Płomień naszych serc miłości
wówczas rozniecałem.

Gdyby wszystkie puste ścieżki
westchnienia te znały,
które Maryś mi szeptała,
gdy gwiazy jaśniały.

Żal by jej, o matko było,
że nie dbała o mnie.
Żal by jej, o matko było,
że twarz moja więdnie

Noći puste

Dali znate noći puste
moju ljubav i moj jad?
Dali znate moje tajne
koje nosim još i sad?

Kažite mi, ja vas molim,
da mi srce ne oboli,
jer ne znate da se jednom
u životu samo voli.

Imao sam jednu ljubav
u životu, znajte, mom.
Ni sam ne znam gdje je
sada, a bolujem još za njom.

Sve bih dao da je vidim,
pa i sunce što me grije.
Zato lutam po svijetu,
a za njom mi duša mrije.

Noce ciemne

Czy już znacie, noce ciemne,
moją miłość, gorycz mą?
Czy już znacie te sekrety,
które ciągle we mnie tkwią?

Powiedzcie mi, ja was proszę,
czy me serce nie zaszlocha?
Bo nie wiecie, że się w życiu
jeden raz tylko kocha.

Miałem tylko jedną miłość
w całym życiu, wiedzcie, mym.
Sam już nie wiem, gdzie jest teraz,
a wciąż tęskno za nią mi.

Wszystko oddam, by ją widzieć,
nawet słońce co mnie grzeje,
Ciągle błądze po tym świecie,
a za nią ma dusza mdleje.

Pjesma starom Počitelju

Nema ljepšeg starog grada što ga sunce
sja od staroga Počitelja što ga vidjeh ja.

Kad proljećem zamiriši behar rascvjetan, Divna
pjesma svud se čuje dok ne svane dan.

Sa gradine preko polja milina je proć,
kraj Neretve uživati kada padne noć.

Počitelj je od davnina gizdav mio grad.
Ko ga ne bi zavolio kao spomen drag.

Nie ma piękniejszego miasta

Nie ma piękniejszego miasta, co wciąż
w słońcu lśni od starego Počitelja, miasta miłego mi.

Gdy na wiosnę miasto pachnie rozkwitłym kwiatem,
Cudna piosnka się unosi codzień przed świtem.

Prosto z zamku, nad polami wdzięku płynie moc,
nad Neretwą się weselisz gdy nadejdzie noc.

Počitelj jest już od dawna miastem miłym tak.
Któżby się w nim nie zakochał gdy w nim wspomnień smak.

Sinoć gledam sjajnu mjesečinu

Sinoć gledam sjajnu mjesečinu,
stari Travnik i Vlašić planinu.
Divne noći ašikluka dosta,
pa ne žalim što bez sanka osta’.

Čim je rana zora zarudila,
sa svih strana pjesma se orila.
Haj’mo, draga, Plavom vodom proći,
starim gradom Bašbunaru doći.

Bašbunaru, sav goriš u sjaju,
kao draga u mom zagrljaju.
Sa tvog vrela gledat je milina
i slušat pjesme od starina.

Nocą patrzę na łunę księżyca

Nocą patrzę na łunę księżyca,
miasto Travnik i pasmo Valšicia.
Cudne noce, cholewki smaliłem,
Nie żal mi, że oka nie zmrużyłem.

Gdy poranna zorza zaświtała,
z wszystkich stron już piosnka rozbrzmiewała.
Chodźmy, Miła, przejść się nad potokiem,
oczy nasze nacieszyć widokiem.

Widok piekny, wszystko lśni dokoła,
Miła z objęć mych uciec nie zdoła.
Z tego źródła wdzięk i powab biją,
stare pieśni do uszu mych płyną.

Sjećaš li se prošlog ljeta

Sjećaš li se draga prošlog ljeta,
sjećaš li se zumbulovog cvijeta
cvijetom kad si kitila me plavim
pa mi reče da te zaboravim.

Nemoj, draga, da mi mladost vene,
sve su ljepše naše uspomene. Ja te
želim kao lasta sunca
k’o da si mi izrasla iz srca.

Skoro ću te od majke prositi,
naše svate zlatom okititi.
To je davno moja želja bila,
još si i sad mome srcu mila.

Czy pamiętasz lato co minęło

Czy pamiętasz lato co minęło,
hiacyntami wokół nas woniało,
kwiatem barwnym mnie przyozdabiałaś
i zapomnieć o sobie kazałaś.

Pomóż, Miła, by ma młodosć kwitła,
Wspomnień piękno to dla życia skrzydła.
Ciebie pragnę jak jaskółka słońca,
nasza miłość nie będzie mieć końca.

Niebawem o rękę twą poproszę,
naszych swatów wtnet z serca ozłocę.
To od dawna mym marzeniem było,
Ciągle jesteś memu sercu miłą.

Srušila se kula i kapija

Srušila se kula i kapija udade
se prva ljubav moja. Samo
osta jedan jablan mali pod
kojim smo nekada stajali.

Udade se i ostavi mene
u samoći da mi mladost vene.
Jablan će se listom okititi,
a ja dragu nikad vidjeti.

Još se sjećam drage i proljeća
kad mi ljubav i sreću obeća,
što pogazi draga obećanje,
prođe ljubav, a osta sjećanje.

Runęła wieża, runęła twierdza

Runęła wieża, runęła twierdza,
wydają dziś miłość mego serca.
Został tylko jeden jawor mały,
pod którym żeśmy się spotykali.

Ślub dziś bierze, mnie pozostawiając
w samotości, młodość zabijając.
Jawor wkrótce liściem się okryje,
a ja bez niej dłużej nie przeżyję.

Wciąż pamiętam Miłą i te wiosny,
gdy z miłości byłem tak radosny.
Obietnicę Miła swą złamała,
Miłość przeszła, a gorycz została.

Vrati se vrati

Živim u domu pustom kao noć,
živim u nadi da ćeš opet doć. Tvoje
ću usne ljubit žarom svim, ne daj
da osmjeh dijelim bilo s kim.

Vrati se, vrati zagrljaju mom,
vrati se, vrati srcu ranjenom,
danima čekam da se vratiš ti,
ljubavi našoj ja ću pjevati.

Otkad si otišla prazno mi je sve,
sobom si odnijela naše divne
sne, odnijela sreću, ostavila jad,
bez tebe život meni nije sad.

Ti si mi bila moja nada sva, ti si
mi bila moga oka sjaj, danas
bez tebe tužan mi je dan, u
kući bez snova čekam te ja.

Powróć więc, powróć

Żyję sam w domu głuchym/pustym niczym noc,
żyję w nadziei na powrotu moc. Twoje bym usta
z chęcią całował,
nie daj, bym drugiej uśmiech darował.

Powróć więc, powróć dziś w objęcia me,
powróć więc tam gdzie serce zranione,
dniami wciąż czekam na powrotu czas,
z miłością naszą śpiewać będę wraz.

Od kiedy odeszłaś dom jest tak pusty,
ze sobą zabrałaś nawet nasze sny,
zabrałaś me szczęście, zostawiłaś jad,
bez Ciebie dłużej żyć nie mogę tak.

Tyś dla mnie iskierką mej nadzei, Tyś
dla mnie oczami błyszczącymi, Dzisiaj
bez Ciebie smutny każdy dzień, w domu
bez marzeń czeka na Ciebie.

Vratiću se majko

Dal’ se sjećaš majko one tamne noći,
kad smo se rastali a ja morah poći.
Ostavih te samu i naš rodni kraj
a ja odoh tuđoj zemlji plakajući znaj.

Nemam ovdje, majko, nigdje nikog svoga.
Svaki dan i noć je k’o godina duga.
Sliku tvoju ljubim, pa se sjećam sad,
kad mi reče: Gdje ćeš sinko u tuđinu mlad?

Nije lako, majko, živjet u tuđini, vratit
ću se skoro mojoj domovini. Sa tobom
ću, majko, opet sretan bit, Nikada te,
majko, više neću ostavit.

Wkrótce wrócę, matko

Czy pamiętasz, matko, tamte noce
ciemne, gdyśmy się rozstali na tak długie
dnie. Ciebie, matuś, i kraj mój zostawiłem
i odszedłem na obczyznę, we łzach tonąłęm.

Tutaj, miła matko, obcy każdy krok,
każdy dzień i noć są długie niczym rok.
Zdjęcie twe całuję, wpominam we łzach
jak mi mówisz: ,,Mój syneczku, czemu idziesz w świat?“

Nie jeste łatwe, matuś, życie na obczyznie,
lecz wkrótcę powrócę ku swojej ojczyźnie.
Tylko z Tobą, matko, szczęśliwy będę,
Nigdy Cię już, matko, więcej nie pozostawię.

Zašto si me majko rodila

Zašto si me majko rodila,
zašto si me majko dojila?
Kad mi ne daš da ja ljubim
za kim majko žudim.

Ako mi je draga sirota,
duša joj je, majko, bogata.
Bogatstvo je neizmjerno
kad je volim vjerno.

Ne znaš, majko, da ti
bolujem i za svojom dragom
tugujem. Dok mi srce ne
uvene biće pokraj mene.

Czemu żeś mnie matko zrodziła?

Czemu żeś mnie matko zrodziła?
Czemu żeś mnie matko karmiła?
Skoro wzbraniasz pokochać mi
za kim tęsknię dziś.

Gdyby nawet była sierotą
to duszę przecież ma bogatą.
Posagu jej ja nie mierzę,
gdyż ją kocham szczerze.

Nie wiesz, matko, że ja umieram,
za ukochaną łzy ocieram.
Póki serce będzie biło,
będę z moją Miłą.

Želio sam ljubav pravu

Želio sam ljubav pravu
u danima mladosti,
jednu ženu ja zavolih
misleć da me voli.

Ne vraćaj se više jer te i ne
želim, što si htjela to si i dobila.

Mislio sam s njom da živim
i s njom sretan biti,
danju da je gledam, (grlim)
noću da je ljubim.

Kako sad da živim ne znam,
kad je više nema,
mladost sam joj svoju dao,
ljubav darovao.

Pragnąłem miłości jednej

Pragnąłem miłości jednej
w czasach mojej młodości,
jedno dziewcze pokochałem,
że kocha, myślałem.

Nie wracaj już więcej, bo Cię nie pragnę,
to, co chciałaś, to otrzymałaś.

Myślałem, że z nią żyć będę,
żyć w związku szczęśliwym,
dniami na nią patrząc,
nocami całując.

Jak mam teraz żyć, sam nie wiem,
gdy jej więcej nie ma,
młodość swą jej kiedyś dałem,
miłość darowałem.

Prilog 2. Rječnik turcizama prisutnih u analiziranim sevdalinkama

Škaljić, A. (1966). Turcizmi u srpskohrvatskom jeziku. Sarajevo: Svjetlost.

ašikluk (ar.-tur.) – ašikovanje, ašikovati – voditi ljubavni razgovor, udvaranje između momka i djevojke. < tur. aşıklık, v. ašik + tur. suf. -lik
ašik – ljubav, ljubavni zanos; čežnja za nečim.

behar(pers.) – cvijet voćke, latice od takvog cvijeta.<tur. behar, bahar< pers. behār, 1. »proljeće«, 2. »list i cvijet voćke«.

dušman (pers.) – neprijatelj, protivnik.<tur. düşman< pers. dušmen.

haber (ar.) – vijest, glas, obavijest<tur. haber< ar. ḫabär »vijest, glas«.

mušebak (ar.) – drvena rešetka na prozorima starih muslimanskih kuća koja služi tome da se ne bi vidjela s ulice ženska lica u sobi.< tur. muşabak< ar. mušäbäk »napravljen kao mreža ili kao rešetka«.

sevdah (ar.)– ljubav, ljubavna čežnja, ljubavni zanos.sevda »ljubav« < ar. säwdā’ »crna; crna žuč« (jedna od četiri osnovne supstance, koje se, po shvatajnu starih arapskih odnosno grčkih ljekara, nalaze u čovječjem organizmu). Pošto je ljubav često uzrok melanholičnog raspoloženja i razdraženosti, dovedena je u vezu s»crnom žuči« koja je uzročnik istog takvog raspoloženja, pa je ljubav nazvana säwdā’ (crna žuč). Turci su preuzeli tu riječ od Arapa, a mi smo joj dali »h« i tako je nastala naša riječ sevdah.

Sevda (ar.) – musl. žensko ime.< tur. Sevda, žensko ime < ar. säwdā’ »crna, garava«.

sevdisati – ljubiti, voliti, milovati, ljubav voditi.

sokak(ar.) – ulica.< tur. sokak< ar. zuqāq.

šeher (pers.) – grad<tur. şehir< pers. šehr.

zumbul, sumbul (pers.) – cvijetHyacinthus orientalis L., hijacint.<tur. sümbül< pers. sunbul.

Popis literature

Balcerzan, E. (2007). Tłumaczenie jako wojna światów. U knjizi,,Przekładając nieprzekładalne III. O wierności”, red. KubińskaO., KubińskaW., Gdańsk, str. 43−65: Wydawnictwo Uniwersytetu Gdańskiego.

Bartmiński, J. (1973). O języku folkloru. Wrocław: Zakład Narodowy im. Ossolińskich.

Cieślikowa, A. (1996). Jak ,,ocalić w tłumaczeniu” nazwy własne?. U knjizi ,,Między oryginałem a przekładem”, knj. II, red. Filipowicz-Rudek M., Konieczna-Twardzikowa J., Kraków, str. 311-320: Universitas.

Dołęga-Chodakowski, Z. (2000). Śpiewy sławiańskie pod strzechą wiejską zebrane. Gdańsk: Ludowa Spółdzielnia Wydawnicza.

Jahić, Dž. (1999). Bošnjački narod i njegov jezik. Sarajevo: Ljiljan.

Krysztofiak, M. (1999). Przekład literacki a translatologia. Poznań: Wydawnictwo Naukowe Uniwersytetu im. Adama Mickiewicza.

Lewicki, R. (2000). Obcość w odbiorze przekładu.Lublin: Wydawnictwo Uniwersytetu Marii Curie-Skłodowskiej.

Nida, E. (2009). Zasady odpowiedniości. U knjizi ,,Współczesne teorie przekładu”, red. Heydel M., Bukowski P., Kraków, str. 47–69: Znak.

Stachowski, S. (2005). Glosariusz turecko-polski. Kraków: Księgarnia Akademicka.

Stachowski, S. (2007). Słownik historyczny turcyzmów w języku polskim. Kraków: Księgarnia Akademicka.

Stelmaszczyk, P. (2000). Problemy z nazwami. U knjizi ,,Przekładając nieprzekładalne”, red.

Ogonowska M., Gdańsk, str. 141–147: Wydawnictwo Uniwersytetu Gdańskiego.

Škaljić, A. (1966). Turcizmi u srpskohrvatskom jeziku. Sarajevo: Svjetlost.

Venuti, L. (2004). The Translator’s Invisibility: A History of Translation. London: Routledge.

Mała encyklopedia przekładoznawstwa (2000). red. Dąmbska-Prokop, U. Częstochowa: Wydawnictwo Wyższej Szkoły Języków Obcych i Ekonomii.

Rotledge Encyklopedia of Translation Studies (2005). red. Baker, M. London: Routledge.

http://www.balkanistyka.org, pristup iz maja 2014.

The Translation Problems with the Language of sevdalinka

Summary

Sevdalinka is a traditional Bosnian genre of music. It originates from the 15th century when Bosnia and Hercegovina was under the Ottoman rule. The Ottomans brought a new culture, tradition and tones. Sevdalinka originated as a fusion of oriental music and domestic, Slavic lyrics. Its name is derived from the Arabic word säwda meaning black bile. In Turkish language sevda means love (usually unrequited), longing, lovesickness.

The first translation problem appears due to the the fact that sevdalinka is a song. While translating it, translators have to think about the musical composition as well as about the lyrics – the new lyrics have to be compatible with the music. It should sound as if it were an original song, only sung in a different language. The second problem is a result of cultural differences. Translators have two strategies on which they can rely in order to produce a quality translation; they can either adapt the words from the foreign language or they can use foreign words. Lawrence Venuti talks about foreignization and domestication in the original text.

The main problems in translating sevdalinka to Polish were proper nouns (names of towns, rivers, lakes, mountains, and regions) and the words originating in Turkish. The dominant translation strategy used during the translation process of the sevdalinka was domestication.

Keywords: translation strategies, equivalence, adaptation, foreignization, proper nouns

Please follow and like us:

Intimistički tonovi Hasana Kikića

Maida SEJDIĆ
Univerzitet u Sarajevu
Filozofski fakultet u Sarajevu
Odsjek za književnosti naroda BiH, II ciklus studija
maida.sejdic@gmail.com

Sažetak: Sva Kikićeva djela su detaljno razmatrana i proučena, osim poezije. U ovom radu su predstavljene karakteristike Kikićeve poezije koja je skupljena do 1969. godine i objavljena u zbirku. Tu se nalaze pjesme iz đačkih dana i pjesme koje su obilježile prvu fazu Kikićevog stvaranja. Njegova poezija je revolucionarna, buntovna i proleterska i pripada socijalnoj literaturi.

Ključne riječi: socijalna literatura, socijalna poezija, intimistička poezija

Pisati o Hasanu Kikiću znači obavezu reći nešto o Kikićevom dvostrukom angažovanju: o angažovanju čovjeka i pisca, književnika i revolucionara, marksiste i borca, komuniste i umjetnika.[1]

Zanimljiva i vrlo značajna pojava u bosanskohercegovačkoj kulturi i književnosti prve polovine 20. vijeka je Hasan Kikić. Književnik, borac, revolucionar, zagovornik pokreta socijalne literature Hasan Kikić je za svoj relativno kratak životni vijek ostavio obimno i raznovrsno djelo.

Živio je i odrastao u vrlo teškom vremenu, o čemu govore i njegova djela. Na svim poljima se angažirao strasno i predano, najprije u politici i društvenim borbama, a potom i kao učitelj, član Komunističke partije, borac protiv fašizma, itd. Stvarao je u periodu između dva rata i zagovarao pokret socijalne literature.

Hasan Kikić pripada grupi ‘lijevo orijentisanih pisaca’ koji su se suprotstavljali državnoj torturi i pozivali na otpor. Oni su zahtijevali da se literatura podredi političkoj borbi i bude njeno oružje. Kikić je pisao poeziju, pripovijetke, romane i kritike, a ostao je poznat kao revolucionar, kako u vremenu u kojem je živio, tako i nakon toga.

U svojoj biografiji, Kikić je sam o sebi napisao: „Rođen sam u Gradačcu 1905. godine. U klupu sam sjeo u petoj godini života, a izašao iz nje u dvadeset i drugoj u Zagrebu. Nisam htio ni u softe ni u slikare, iako su me napastvovali. Ne tužim se nikada na prilike u kojima sam, ali osjećam da moja narav voli nomadstvo. Pitaju me pišem li zato što tobože nemam šta drugo raditi… He-he! – Pišem da se poznajemo, i nosim težak sudbinski uzo, učim se živjeti“[2] .

Kikić je pisao o ratu, i naročito, o miru u kome traje jedna ratna situacija, ‘situacija neravnopravne borbe za opstanak’. Opisivao je jedan društveno tragičan svijet, a njegov „angažman pa onda i njegov književni fokus obuhvata i zaokružuje ponižene i uvrijeđene“[3] .

Svoje prve literarne radove objavljuje 1926, i to: prozni rad Iz zapisa jednog antialkoholičara u časopisu „Učiteljski podmladak“, a potom pjesmu Pjesma bolesne djevojke u zagrebačkom časopisu „Vijenac“. Nakon prvih objavljenih radova širu afirmaciju stiče 1927. godine kao autor intimističke poezije i proze sa folklornom tematikom, i to se smatra prvom fazom njegovog književnog razvoja. Već u prvoj fazi je prestao pisati pjesme. Književni rad nastavlja pišući književnokritičke, polemičke i publicističke tekstove.

Karakteristike Kikićeve poezije

Hasan Kikić je pisao socijalnu poeziju. Pjesnici pokreta socijalne literature su asimilirali vrijednosti prethodne pjesničke avangarde. Iz prethodnog perioda pjesnici preuzimaju slobodan stih, prije svega, a na početku se javlja i ‘koloristički ekspresionizam, u redukovanom i sivoj stvarnosti prilagođenom obliku’. Ovim pjesnicima nije bila strana ‘patetična eksklamacija’, kao ni ‘revolucionarni patos’. Oni su, najprije, težili da pjesnički ožive riječi iz govornog jezika i neposredne komunikacije, kao i situacije iz svakodnevnog života – time su željeli potisnuti dekorativnost ekspresionističkog stila.

„Poetske slike pesnika su jasno i logički izvedene: predmeti i svojstva se slažu po određenom redu. Vrlo često red se formira zahvaljujući nekoj fabuli, u kojoj se stihovi organizuju kao poetska priča o nečem viđenom i doživljenom.“[4]

Pjesnici su koristili širok leksički okvir, a izraze su posuđivali iz stručne literature, te političkog i govornog uličnog žargona. Time su postizali jasnost, preciznost i oštrinu pjesničkog izražavanja.

„U tom tipu poezije, međutim, zadržalo se mnogo žurnalističkih elemenata koji prevladavaju intimističkim poniranjem u vlastito biće, ranjeno životnim grubostima.“[5] Ali socijalna poezija nije isključivo subjektivni izliv, jer su se ovi pjesnici bavili sredinom s kojom se pjesnički subjekt susreće i nepravdama koje u njoj uočava. Sivilo i nepravda stvarnog svijeta izazivaju tmurna raspoloženja, pa su ovi pjesnici najčešće sumorni. Poezija, ipak, sve to prevazilazi otkrivajući perspektivu revolucije koja „će da zbriše žalost života i bedu potlačenih“[6] .

Prve Kikićeve novele i pjesme su bile „nedovoljno diferencirane“. Do danas Kikićeva poezija nije dobila značajne kritike. Veći dio pjesama koje je pisao kao đak Učiteljske škole u Derventi je ostao neobjavljen. Do 1969. godine objavljene su sve poznate Kikićeve pjesme, i to: 33 pjesme iz časopisne periodike i 6 iz zaostavštine. Prva pjesma, Pjesma bolesne djevojke, objavljena je u dvije varijante. U ostavštini koju je čuvala njegova supruga Anka, pronađena je rukopisna sveska njegovih početnih pjesama (pjesme iz perioda: 16. 7. 1925 – 2. 4. 1926, Derventa – Samobor). U toj svesci pronađeno je 25 pjesama od kojih je u zbirci objavljeno samo 3, i to: Osmijeh mladosti, Proljeće i Proljetno jutro.

„Poezija Hasana Kikića je po svojem osnovnom tonalitetu jedna naglašeno nostalgična lirika. Njena poenta je nostalgija nad ljudskom sudbinom, nad neumitnošću čovjekove prolaznosti. Ali ono što potkrepljuje takav stav, odvajajući se od metafizičkog, najčešće je ipak konkretizirano: to je nostalgija za nečim mogućim a nedosegnutim, što se onda uobličuje i kao isticanje neke nepravde. I ovdje dakle, u ovom registru, kao što će to biti slučaj kasnije kada će ta tendencija prevladati, Kikić je pjesnik i pisac borbe protiv nepravde.“[7]

Od 1925. Kikić je pisao intimističku poeziju i folklornu prozu i objavljivao je svoja djela po časopisima („Vijenac“, „Mlada Bosna“, „Gajret“, „Novi behar“, „Pregled“ i dr.). „Oba ova dijela početnog – mada ne početničkog – Kikićevog opusa, smještaju se u prvu međuratnu deceniju, tačnije između 1925. godine i 1929–1930.“[8]

Urednici zbirke Izabrana djela, Ramić i Vaupotić, navode da ove tekstove pjesama „treba sagledati u kontekstu sa onovremenim društvenim i kulturnim borbama, zatim, ponovimo, i kao izraz Kikićevog temperamenta koji je pokatkad išao na uštrb i njemu lično i njegovu stvaranju“[9] .

Stih pjesme Za dobar dan koji glasi: „Svijet što ti ga moja riječ srcu probudi“[10] mogao bi predstavljati misao, izreku ili sliku koja upućuje na cjelovit pristup Kikićevom pjesničkom, pripovjedačkom i romansijerskom djelu. „Kakav je to Kikićev svijet i koja i kakva je to njegova riječ iza koje se taj njegov svijet budi kao iz nekakva sna – to bi bilo pitanje za savremenog čitaoca i kritičara na koje bi trebalo smirenom pažnjom potražiti odgovor.“[11]

Kikić je kroz cijeli književni opus dao sliku bosanskog čovjeka i njegove sredine, gledane kroz prizmu izvjesnog razvoja i zbivanja u ratnom i međuratnom vremenu. To je slika naroda iz kojeg je i sam pisac potekao. I kroz njegovu poeziju koja je revolucionarna, borbena, proleterska možemo naslutiti atmosferu tog vremena. Također, mnoga djela u prozi su proizašla iz njegove poezije.

„Pjesnički izraz Kikićev je bitno moderan, iznjedren u riječ, tj. iznutra u pjesničke slike i oblike projiciran, sasvim ličan.“[12] Kao što je već ranije navedeno, cijela Kikićeva prva faza stvaranja je „folklorna“, pa i u njegovoj poeziji uočavamo narodnu leksičku osnovu, ali veoma preobraženu. „Ponikao iz gradske sirotinje, iz jedne, u ono vrijeme, „gluve“ provincije, Kikić je svoje djelo većim dijelom utemeljio na najboljim dostignućima bosanske usmene pripovjedačke baštine.“[13] Narodne pjesme je koristio i u svom pripovijedanju, kao naprimjer, kada se u kraćoj priči Djevojka ispod litice izražava meraklijski dert sevdalija:

Od jeseni do jeseni,
sve se selo redom ženi.
Čekanja je bilo dosta,
ja te, dušo, željan osta.

U Kikićevoj poeziji uočavamo nekoliko modela pjesama. Neke pjesme su uvezane i tematski objedinjene u jednu cjelinu, pa imamo više pjesama u jednoj, kao naprimjer Java tvoja ili Zapisi. On je pjesnik koji pjeva o ljubavi, o ženi, o ljepoti i drugarstvu, ali i pjesnik koji pjeva o smrti i o svijetu koji je razrušen u vrtlogu rata. Često u svojoj poeziji obnavlja prirodu, a priroda je, ona Kikiću najdraža, posavska (široka je Sava kroz bare / Posavina pjeva travama / i žita zlate jedrinom[14] ).

Njegova poezija je rezultat mladićkog traganja za sopstvenim književnim izrazom. Kikić je uspio izgraditi svoj izraz, koji je ličan i autentičan, a stil jedinstven. Pisao je narodnim jezikom, koristio je stručne izraze i, čak, je stvarao nove riječi, koje su danas pravo blago u našem jeziku.

Miroslav Vaupotić u časopisu „Izvor“ (br. 11 i 12, 1950) o Kikićevu jeziku kaže: „Kikićev originalan jezik i stil su na zavidnoj visini. Jezik mu nije patetičan i napirlitan, već sočan i jasan, a mnoge nove riječi ne djeluju kao često drugdje, pretjerano i namješteno, već su adekvatne duhu narodnoga jezika.“

U Kikićevoj poeziji primjećujemo igru riječima koja ističe muzikalnost, vidimo boje i čujemo uzvike, koji su preneseni iz pjesnikovog zavičaja koji je sklon uzvicima. Također, pjesnik je u svom pjevanju isticao boje koje su imale svoju funkciju. Kod opisa prirode susrećemo žutu, plavu i zelenu boju (i celu je ovu noć / nad gradom pevao mesec / pesmu svoju / žut, nasmejan i pun[15] ). Oljača je u Kikićevoj poeziji istakao posebnu funkciju crvene boje ili tamnih boja u pjesmama o smrti, potlačenim radnicima ili povratnicima iz rata (Hajde u ovu dobru noć / da mi se odmoriš umorna snago moja, / kamena ruko / crna krvi[16] ili u stihovima: kako mi se dragim čini / onaj crveni plašt na krstitelju[17] ; Na svakom uglu i krovu / visi po crn oblak[17] , itd).

U nekim Kikićevim pjesmama uočavamo onaj ‘lirski senzibilitet’ sličan Huminom. Humo je bio pjesnik ‘panteističkog misterija’. U njegovoj poeziji uočavamo oslobađanje tjelesnog kao i iscrpne opise „raja na zemlji“ kroz slike prirode. U Kikićevoj pjesmi Ljepota ljetna primjećujemo sličnosti sa Humom; kliktave dragosti, sazrelo voće i njive sa zrelim žitom, opis prirode u najljepše godišnje doba – ljeto. U istoj pjesmi je izraženo i oslobađanje tjelesnog (dubokim će se vodama kraj šuma / kupati gole djevojke; / ako im cikom ciknemo / poskakat će redom u vode).

U pjesmama se zamjećuje i dekodira piščev stav prema ženi i prema ljubavi. Kikićeva poezija nam omogućava da se zaustavimo na ženi i da sagledamo sudbinu ženskog dijela u društvu i vremenu kakvo je njegovo. Viziju žene u njegovoj poeziji povezujemo sa pojmom ‘dobrota’. On često upotrebljava supstantivnu riječ ‘dobra’ tamo gdje treba ‘draga’, ‘voljena’, itd.

Neka te, dobra moja,
nikad tako ne rasplaču,
neka te mlad oblak na nebu
opomene moje krvi i ruke.[19]

„Upotreba riječi ”dobra” (pridjeva ili imenice) za voljenu ženu kod Kikića ukazuje na miješanje i naporednost etičkog i estetičkog principa: a oba su tu u službi oduhovljenja i sublimiranja fizičkog. Kikićeva ”dobrota”, u ovom posebnom smislu, u stvari je oduhovljenje čovjekove seksualnosti.“[20]

Uz takve opise, ‘dobra’ se označava kao korektiv, a ljubavi se Kikić obraća kao „jedinoj dobroti u dugom grijehu“. Ljubav je za Kikića duhovno spasenje u narušenoj stvarnosti:

Ništa nemam da ti dam, dobrodušna
komšinko moja,

Ništa nemam da dam
do umor ovog tijela
i plot da narodiš u muci.[21]

„Tjelesni i duhovni princip izmiruju se u svijetu ove poezije kroz naznake etičkog.“[22]   To najbolje vidimo u pjesmi Za dobrotu puti u kojoj pjesnik kaže: zbog tvoje putene dobrote/ laze me velike milote.

U pjesmi Ljubav bezrječna pjesnik izriče: „pjesnici, drago moje, ne vole kao drugi“, ustvari, želi reći da voli drukčije, oplemenjenije, moralnije od onoga što susreće oko sebe, te da je dakle i njegov odnos prema ženi bitno drukčiji.

Kada je 1927. godine stekao širu afirmaciju, Kikić je proglašen piscem intimističke poezije. Nekada je znao biti sasvim ličan, i čak u jednoj pjesmi upliće svoje ime u stihove:

Prođem tako redom
kraj sviju kuća-
eh, kako se je sve to promijenilo
za ovo malo vremena
Hasane, Hasane…[23]

I u ovoj pjesmi uočavamo sličnosti sa Humom: Ja, Hamza Humo, kovač vjetrova; Humo je stihom prikazivao sebe.

Kasnije su Kikićevi stihovi izgledali gotovo kao sam krik, kletva, uzdah, „riječ rađana i kazivana nadušak“[24] , te su se često dovodili u vezu sa stilom M. Nastasijevića. Također, Kikić je dosta pazio na jezik i vodio računa o stilu pisanja. Još 1927. časopis „Pregled“ je pisao o Kikićevom talentu: „… g. Kikić ima originalnu dikciju i književno osjećanje jezika, što predstavlja solidnu bazu na kojoj će nam se, možda, razviti pripovjedač od vrijednosti“[25] .

Kikić se ubraja u one pjesnike sa naših prostora koji su dali najbolje stihove u socijalnoj poeziji. Socijalna pjesma Božiji ljudi, prvi put objavljena u almanahu Knjiga drugova, govori o potlačenim i drugostepenim ljudima (prokleta djeca zemljina). Tiha i bolna riječ sada progovara kao pobuna, vrisak i poziva na revoluciju:

Ne!
Mi više klečat ne znamo,
jer Boga odavno nemamo,
mi, prokleta djeca zemljina…

Kikićevu književnu riječ prati raspon od ljepote do psovke. Kratka pjesma Ljubav njegova, govori o nemogućnosti ljepote u životu koji čovjeka uči psovci i pobuni:

Ništa nemam da dam,
dobrodušna komšinko moja,
ni srca jer je satrto,
ni riječ dobru i blagu
jer psovci me život nauči
i krv mi u tijelu namuči,
pa dušu stišćem ko kamen…[26]

Psovka kao izraz društvene pobune u pjesmama je izražena više kroz misao (Zalaju štenad kroz bašče/ komšija Boga nazove / pa gleda stazom za nama[27]).

Edgar Po je rekao da je „smrt mlade žene najpoetskija tema u književnosti“. Žena kao tragična junakinja se vrlo često pojavljivala i u Kikićevim djelima. Sjetimo se samo dvije varijante pjesme Pjesma bolesne djevojke u kojoj se mlada djevojka, koja umire od tuberkuloze, jada svojoj majci:

O majko, tužna majko,
strah me je, umrijeću rano.[28]

Kao da je znao da će ova pjesma postati dijelom i dio njegove biografije, jer je nakon njegove pogibije 1942, Hasanova majka Munira živjela još 30 godina, žaleći svog sina.

Slična Pjesmi bolesne djevojke je pjesma Epitaf elegični čiji stihovi glase ovako: Komšinka umrla mlada / zrela nedozrela / gledana nedogledana / voljena nedovoljena / ljubljena nedoljubljena, / kao cvijet nezaliven /; smrt je u ovoj pjesmi uskratila svako uživanje u životu. Kikić je često koristio motiv cvijeta, i kada pjeva o ljubavi, ženi ili prirodi (duša li ti je ko’ mekan cvijet[29] ).

Kikićeva lirika je vezana za konkretan „narodni“ jezik što je čini još posebnijom. Bez obzira na upotrebu narodnog jezika, njegov izraz je moderan. Kikić je pjesnik koji je razvijao svoj stil i on ne liči ni na koga. Kikić je jedan od onih pisaca koji su uočili snagu uzvika. Susrećemo ih i u njegovoj poeziji:

Prođem tako redom kraj sviju kuća-
eh, kako se je sve to promijenilo[30]

Pucaće topovi do akšama, pucati
Aj, aj, aj!
Ih-haj[31]

Kako navodi Begić u svom eseju: „Nezamislivo je da Kikić, onakav kakvog ga vidimo iz njegovih pjesama, kao i cjeline njegovih prvih pripovijedaka, ne postane od 1930. prvenstveno književni i društveni borac za revoluciju“[32]. U tom podređivanju revolucijskom zadatku, ima nečeg ljudski potresnog, onoga što nalazimo u emotivnim grčevima i krikovima njegove poezije. To najbolje primjećujemo u pjesmi Java crnomorna, koja govori o nepromjenjivosti života:

Boga niječem otkad gladujem,
I nogu kad dignem i ruku kad pružim
ne zori ni tvojoj ni mojoj duši druže, dan svane uvijek jučerašnji.[33]

Begić dalje navodi da je prava umjetnička vrijednost ona u pjesmi Bajramluk velikoj djeci, gdje je viđenje svijeta dječijim očima dalo istoj socijalnoj ideji njenu ljudsku dubinu i emotivnu podlogu i pozadinu. Kletva i psovka utonula je iza riječi, a umjetnička ljepota je sačuvana.

Iako su prijatelji za Kikića rekli da je bio optimista, u njegovoj poeziji nema optimizma, nade, niti šarenila (čak ni kada piše o proljeću). Kikić u svojim pjesmama najčešće govori o nemoćnim, drugoklasnim i skitnicama (Elegija skitnica), o bosanskim sinovima koji se žele vratiti (Sinovi koje se povraćaju), o djevojkama u bijelim košuljama (Idila), o propaloj sredini u kojoj se životari (Pjesma da se glasi), a one, posmrtno objavljene pjesme, kao da su pisane sa nekim predosjećajem o tragičnoj sudbini, govore o nedovršenosti i nedorečenosti kako u njegovu svijetu, tako i u njegovu djelu (Bogougodnička, Riječ u oči, Trpna).

Kikićev prijatelj i kritičar, Rizo Ramić, u svom ogledu kaže „da su najljepše stranice Kikićeva djela prelivene čarima poezije, u kojoj ima osobene poetske slikovitosti kao u naših odličnih liričara, čemu bi trebalo dodati da je Kikić bio jedinstvena pjesnička duša, pa je njegova poezija otuda njegov pravi autentični izraz, iako ju je on napustio, a smrt nam je njegova zatvorila usta da bismo govorili o tome ne bi li se on njoj upravo kao obliku vratio, a takvih slučajeva je bilo u prošlosti među najvećim piscima“.

Kroz njegovu poeziju otkrivena nam je idejno-emotivna i jezička podloga za cijelo njegovo buduće djelo i to je najbolja poezija, poslije A. B. Šimića, koju je Bosna i Hercegovina u međuratnom vremenu dala.

Zaključak

Hasan Kikić je poginuo 6. maja 1942. godine kod sela Rapta, pod planinom Čemernicom. Do 1958. o njegovoj pogibiji se vrlo malo znalo. Od svih kazivanja, možda je Skender Kulenović najvjerodostojniji svjedok.

„Po današnjim objektivnim prosudbama Kikićev strasni angažman, njegova nepokolebljiva borba perom, imaju svoje potpuno opravdanje. Bosna se izrabljuje, seljaci Bosne, radnici Bosne, stanovnici malih kasaba, žive upravo onako kako ih Kikić predstavlja. Kikićeva kolektivna freska, ona koja slika šumu, pa tek naknadno, tu i tamo iscrta pojedini list, granu ili cvijet, prijanja uz svoje vrijeme, svjedočeći o njemu, oslikavajući ga i iluminirajući na mjestima koja su njemu značajna.“[34]

Kikić je svakako ostavio rijedak umjetnički produkt u našoj socijalnoj literaturi, jer on je bio „talenat koji je po silini elementarnosti najbliži i najsrodniji njegovom velikom uzoru Miroslavu Krleži“[35]. I šta još dodati o ovom velikom borcu i književniku koji se uspio probiti iz bosanske sirotinje u vrhove naše međuratne literature.


  1. Oljača, Mladen, Sklad pjesničkog i sveljudskog (iz predgovora), Hasan Kikić, NIGRO „GLAS“, Banjaluka, 1986., str.3.
  2. Kikić, Hasan, Djela, Knjiga I, Svjetlost, Sarajevo, 1952., str. 23.
  3. Kapidžić-Osmanagić, Hanifa, Žena u književnom djelu Hasana Kikića (esej): http://www.diwanmag.com.ba/arhiva/diwan2/ sadrzaj/sadrzaj8.htm
  4. Vučković, Radovan, Moderni pravci u književnosti, Publisher, Prosveta, 1984.
  5. Isto
  6. Isto
  7. Kapidžić-Osmanagić, Hanifa, Žena u književnom djelu Hasana Kikića, esej
  8. Isto
  9. Izabrana djela, Knjiga I-III, Priredili: Ramić, Rizo i Vaupotić Miroslav, 1969., str.55.
  10. Isto, str. 56.
  11. Begić, Midhat, Kikićeva dobrota bivanja, 1998, esej u knjizi Dobrota bivanja, str. 11.
  12. Isto
  13. Rodić, Milivoj, Hasan Kikić i poetika usmenog stvaralaštva, esej u knjizi Dobrota bivanja, str. 149.
  14. Kikić, Hasan, Izabrana djela, Knjiga I-III, pjesma: Idila, str. 28.
  15. Bogičević, Miodrag, Nepoznato o Hasanu Kikiću (neobjavljene pjesme H.K.), pjesma: Pesma punog meseca
  16. Kikić, Hasan, Izabrana djela, Knjiga I-III, pjesma: Umor njegov, str. 38.
  17. Neobjavljene pjesme, pjesma: Jedno jutro
  18. Neobjavljene pjesme, pjesma: Danas
  19. Kikić, Hasan, Izabrana djela, Knjiga I-III, pjesma: Amanet, str. 53.
  20. Kapidžić-Hadžić, Hanifa, Žena u književnom djelu Hasana Kikića, esej
  21. Kikić, Hasan, Izabrana djela, Knjiga I-III, pjesma: Ljubav njegova, str. 49.
  22. Kapidžić-Hadžić, Hanifa, Žena u književnom djelu Hasana Kikića, esej
  23. Kikić, Hasan, Izabrana djela, Knjiga I-III, pjesma: Vrijeme, str. 31.
  24. Begić, Midhat, Kikićeva dobrota bivanja, esej iz knjige: Dobrota bivanja, str. 12.
  25. Smailović, Ismet, O jeziku Hasana Kikića (Leksički apsket), esej iz knjige: Dobrota bivanja, str. 87.
  26. Kikić, Hasan, Izabrana djela, Knjiga I-III, pjesma: Ljubav njegova, str. 49.
  27. Kikić, Hasan, Izabrana djela, Knjiga I-III, pjesma: Idila, str. 28.
  28. Isto, pjesma: Pjesma bolesne djevojke I, str. 10.
  29. Isto, pjesma: Java tvoja, str. 41.
  30. Isto, pjesma: Vrijeme, str. 31.
  31. Isto, pjesma: Bajramluk velikoj djeci, str. 33.
  32. Begić, Midhat, Kikićeva dobrota bivanja, esej iz knjige: Dobrota bivanja, str. 15.
  33. Kikić, Hasan, Izabrana djela, Knjiga I-III, pjesma: Java crnomorna, str. 54.
  34. Kapidžić-Osmanagić, Hanifa, Žena u književnom djelu Hasana Kikića (esej): http://www.diwanmag.com.ba/arhiva/di-wan2/sadrzaj/sadrzaj8.htm
  35. Ramić, Rizo, Umjetnik dostojan duboke ljubavi i poštovanja (Sjećanja na Hasana Kikića), knjiga: Dobrota bivanja, str. 6.

Literatura:

Kikić, Hasan (1952–1953). Knjiga I. Sarajevo: Svjetlost.

Ramić, R., Vaupotić, M. (ured.) (1969). Izabrana djela. Knjiga I-III. Sarajevo: Svjetlost.

Duraković, Enes (1998). Bošnjačka književnost u književnoj kritici. Novija književnost- PROZA. Sarajevo: Alef.

Kapidžić-Osmanagić, Hanifa (2002). Žena u književnom djelu Hasana Kikića. Časopis za kulturu: Di-wan, br.2. Preuzeto:15.8.2013. sa: www.diwanmag.com.ba/arhiva.

Vučković, Radovan (1984). Moderni pravci u književnosti. Beograd: Publisher, Prosveta.

Šehić, Sadik (1986). Hasan Kikić učitelj, borac, književnik. Banja Luka: NIGRO „Glas“.

Šehić, Sadik (1999). Dobrota bivanja. Monografija u povodu 20-te godišnjice „Kikićevih susreta“. Tuzla: Bosanska riječ.

Sarajlić, Esad (2008). Gradačac sa okolinom u prošlosti. Gradačac.

Časopis za književnost i kulturu „Život“, maj 1977, Sarajevo, GOD. XXVI, KNJ. LI, BR. 5.

The Intimist Tones of Hasan Kikić’s Poetry

Summary

The entire opus of Hasan Kikić has been extensively studied and discussed, except for his poetic works. This paper presents the characteristics of Kikić’s poetry, the collection of which was finished by 1969 and which was then published. In this collection we can find poems dating from Kikić’s school days and the poems which marked the first phase of Kikić’s creation. His poetry is revolutionary, rebellious and proletarian, and it belongs to social literature.

Keywords: social literature, social poetry, intimist poetry

Izvor fotografije: radiosarajevo.ba

Please follow and like us: